Анализа: Титула и прољеће у Европи? Е, не може све исте сезоне!

Може ли Партизан шести пут? Пред окршај црно-белих и Атлетик Билбаа загњурили смо у архиву и пронашли занимљиве податке...

Фудбал 22.10.2015 | 12:00

„И титула и Европа“, повикаше руководиоци, играчи и навијачи на почетку сезоне. А како сад ствари стоје, пре ће бити да су прокламоване амбиције Партизана за такмичарску 2015/2016 садржане у дилеми: „титула или Европа“. Пошто су од лидера првенства удаљени 11, већ од среде вече можда буду 12 или 14 корака, јасно је свима у Хумској 1 да план о одбрани шампионског наслова пре делује као мамац за лаковерне, међутим... Можда Гробари не би требало баш толико да очајавају услед незапамћеног заостатка за Црвеном звездом, јер би актуелну сезону могли да памте као једну од ретких у којима су миљенике гледали на међународној сцени на - пролеће.

Под условом да у четвртак од 19 часова савладају Атлетик Билбао, црно-бели ће скоро осигурати једну од прве две позиције у Групи Л Лиге Европе и пробити се до нокаут фазе другог по квалитету такмичења УЕФА. Зарадиће у том случају још 360.000 евра, надоградити ионако већ поправљен клупски коефицијент за наредно лето квалификација и, битније од свега, остати упамћени као тек шеста генерација у историји клуба која је презимила у Европи.

Показала је историја - а кажу да је она учитељица живота - како титула и успех на континенталном нивоу не могу у исту реченицу. Бар кад је Партизан у питању. Кад је већ тако и кад имају двоцифрен бодовни минус, логично је очекивати од изабраника Љубинка Друловића да се тотално посвете другом такмичењу и у њему буду подједнако успешни као кад их је водио Зоран Милинковић. Тако је било сваки пут до сад у црно-белом презимљавању у Европи. С тим што је само Владимир Вермезовић спојио неспојиво и 2005. довео Парни ваљак најпре до шеснаестине финала УЕФА купа, затим до титуле без пораза. Но, исто тако кажу да изузеци потврђују правило.

Уосталом...

Мало ко се сећа да је Партизан први пут презимио у евро-куповима у премијерном издању Купа шампиона, које је отворио утакмицом протв Спортинга. Та 1955/1956 памти се по мало другачијем формату такмичења, у којој се нокаут фаза није завршавала у календарској години, већ су црно-бели у првом мечу осмине финала 25. децембра 1955. поражени у Мадриду од Реала (0:4), 29. јануара 1956. по београдској цичи зими и дословце ледом прекривениом терену славили са 3:0, али су испали. Оно што многима промиче је да су у јесен 1955. у првенству тадашње Југославије посртали као и сада: Црвена звезда (0:1), Спартак (1:1), Раднички БГ (2:4), БСК (1:1). На крају сезоне били су други, пет бодова иза црвено-белих, а Реал Мадрид се окитио првом титулом првака Европе.

Седам година касније исти сценарио. Парни ваљак је добро гурао у Европи, а посртао у лиги. Црно-бели су у јесењем делу првенства 1963/1964 просипали бодове против Вардара (2:2), загребачког Динама (0:1), ОФК Београда (0:2), Жељезничара (1:2), сплитског Хајдука (0:0), Црвене звезде (0:1), Новог Сада (1:2) и Сарајева (0:0), али су стигли до четвртфинала Купа шампиона. Зауставио их је Интер. И он је те године освојио титулу првака Старог континента.

Најславнија генерација у историји клуба, чија имена и данас одзвањају Хумском (Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер), а која се примакла најближе трофеју Купа шампиона газивши пред собом Нант, Вердер из Бремена, прашку Спартку и Манчестер јунајтед, у првенству 1965/1966 је била - очајна! Толико да је од 15 утакмица првог дела сезоне победила само на шест. Последично томе, вицепрвак Европе (првак је, наравно, постао Реал Мадрид који је у финалу славио са 2:1), окончао је првенство тек на 11. месту, са 15 бодова мање од шампионског састава Војводине.

Од тад до наредног Партизановог пролећа у Европи прошло је скоро четврт века. Све до оних антологијских утакмица са Селтиком и Гронингеном у Купу победника купова и обезбеђивања четвртфинала такмичења којег више нема. Црно-бели су испали од букурештанског Динама у пролеће 1990, а те године су - погађајте - опет остали без титуле. Завршили су четврти на табели, испоставиће се да су их скупо коштало чак девет киксева од 19 утакмица колико се играло у првом делу првенства старе Југославије.

Последњи пут у Хумској 1, али и у Србији, европски фудбал се после Нове године играо 2005. Та година представља изузетак од правила с једне, а с друге стране доказ да је све могуће, ако клуб воде људи из спорта и који познају материју. Ненад Бјековић и Жарко Зечевић годину дана пре тога жртвовали су првенство, поставили на клупу тада неафирмисаног Владимира Вермезовића, наредног лета показали шта значи оформити тим идеалом „спој младости и искуства“, усмеривши Парни ваљак ка сезони која се памти по елиминацији Дњепра и испадању од каснијег победника Лиге УЕФА, московског ЦСКА, али и шетњом то титуле првака у првенству без пораза.

Зато свако ко гледа фудбал и ко се иоле у њега разуме може већ сад да закључи да са оваквим резултатским греховима с почетка Суперлиге Партизан неће освојити титулу. Нити ће му у томе помоћи нови систем такмичења са редукованим поенима после 30. кола. Од трофеја ће се извесно опростити, али зато Саша Илић, Андрија Живковић, Стефан Бабовић, Абубакар Оумару и остали црно-бели у четвртак имају шансу да помере европску лествицу и стану у галерију славних. Да се за две, три деценије о њима прича као данас о Милошу Милутиновићу, Милану Галићу, Владици Ковачевићу, Милку Ђуровском, Мирославу Радовићу...

Да ли им је потребан већи мотив од шансе да већ сад, на трећини такмичарске године, учине сезону историјском? Мало ли је презимити у Европи? Кад већ не могу боље у Србији...