Analiza: Titula i proljeće u Evropi? E, ne može sve iste sezone!

Može li Partizan šesti put? Pred okršaj crno-belih i Atletik Bilbaa zagnjurili smo u arhivu i pronašli zanimljive podatke...

Fudbal 22.10.2015 | 12:00

„I titula i Evropa“, povikaše rukovodioci, igrači i navijači na početku sezone. A kako sad stvari stoje, pre će biti da su proklamovane ambicije Partizana za takmičarsku 2015/2016 sadržane u dilemi: „titula ili Evropa“. Pošto su od lidera prvenstva udaljeni 11, već od srede veče možda budu 12 ili 14 koraka, jasno je svima u Humskoj 1 da plan o odbrani šampionskog naslova pre deluje kao mamac za lakoverne, međutim... Možda Grobari ne bi trebalo baš toliko da očajavaju usled nezapamćenog zaostatka za Crvenom zvezdom, jer bi aktuelnu sezonu mogli da pamte kao jednu od retkih u kojima su miljenike gledali na međunarodnoj sceni na - proleće.

Pod uslovom da u četvrtak od 19 časova savladaju Atletik Bilbao, crno-beli će skoro osigurati jednu od prve dve pozicije u Grupi L Lige Evrope i probiti se do nokaut faze drugog po kvalitetu takmičenja UEFA. Zaradiće u tom slučaju još 360.000 evra, nadograditi ionako već popravljen klupski koeficijent za naredno leto kvalifikacija i, bitnije od svega, ostati upamćeni kao tek šesta generacija u istoriji kluba koja je prezimila u Evropi.

Pokazala je istorija - a kažu da je ona učiteljica života - kako titula i uspeh na kontinentalnom nivou ne mogu u istu rečenicu. Bar kad je Partizan u pitanju. Kad je već tako i kad imaju dvocifren bodovni minus, logično je očekivati od izabranika Ljubinka Drulovića da se totalno posvete drugom takmičenju i u njemu budu podjednako uspešni kao kad ih je vodio Zoran Milinković. Tako je bilo svaki put do sad u crno-belom prezimljavanju u Evropi. S tim što je samo Vladimir Vermezović spojio nespojivo i 2005. doveo Parni valjak najpre do šesnaestine finala UEFA kupa, zatim do titule bez poraza. No, isto tako kažu da izuzeci potvrđuju pravilo.

Uostalom...

Malo ko se seća da je Partizan prvi put prezimio u evro-kupovima u premijernom izdanju Kupa šampiona, koje je otvorio utakmicom protv Sportinga. Ta 1955/1956 pamti se po malo drugačijem formatu takmičenja, u kojoj se nokaut faza nije završavala u kalendarskoj godini, već su crno-beli u prvom meču osmine finala 25. decembra 1955. poraženi u Madridu od Reala (0:4), 29. januara 1956. po beogradskoj ciči zimi i doslovce ledom prekriveniom terenu slavili sa 3:0, ali su ispali. Ono što mnogima promiče je da su u jesen 1955. u prvenstvu tadašnje Jugoslavije posrtali kao i sada: Crvena zvezda (0:1), Spartak (1:1), Radnički BG (2:4), BSK (1:1). Na kraju sezone bili su drugi, pet bodova iza crveno-belih, a Real Madrid se okitio prvom titulom prvaka Evrope.

Sedam godina kasnije isti scenario. Parni valjak je dobro gurao u Evropi, a posrtao u ligi. Crno-beli su u jesenjem delu prvenstva 1963/1964 prosipali bodove protiv Vardara (2:2), zagrebačkog Dinama (0:1), OFK Beograda (0:2), Željezničara (1:2), splitskog Hajduka (0:0), Crvene zvezde (0:1), Novog Sada (1:2) i Sarajeva (0:0), ali su stigli do četvrtfinala Kupa šampiona. Zaustavio ih je Inter. I on je te godine osvojio titulu prvaka Starog kontinenta.

Najslavnija generacija u istoriji kluba, čija imena i danas odzvanjaju Humskom (Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer), a koja se primakla najbliže trofeju Kupa šampiona gazivši pred sobom Nant, Verder iz Bremena, prašku Spartku i Mančester junajted, u prvenstvu 1965/1966 je bila - očajna! Toliko da je od 15 utakmica prvog dela sezone pobedila samo na šest. Posledično tome, viceprvak Evrope (prvak je, naravno, postao Real Madrid koji je u finalu slavio sa 2:1), okončao je prvenstvo tek na 11. mestu, sa 15 bodova manje od šampionskog sastava Vojvodine.

Od tad do narednog Partizanovog proleća u Evropi prošlo je skoro četvrt veka. Sve do onih antologijskih utakmica sa Seltikom i Groningenom u Kupu pobednika kupova i obezbeđivanja četvrtfinala takmičenja kojeg više nema. Crno-beli su ispali od bukureštanskog Dinama u proleće 1990, a te godine su - pogađajte - opet ostali bez titule. Završili su četvrti na tabeli, ispostaviće se da su ih skupo koštalo čak devet kikseva od 19 utakmica koliko se igralo u prvom delu prvenstva stare Jugoslavije.

Poslednji put u Humskoj 1, ali i u Srbiji, evropski fudbal se posle Nove godine igrao 2005. Ta godina predstavlja izuzetak od pravila s jedne, a s druge strane dokaz da je sve moguće, ako klub vode ljudi iz sporta i koji poznaju materiju. Nenad Bjeković i Žarko Zečević godinu dana pre toga žrtvovali su prvenstvo, postavili na klupu tada neafirmisanog Vladimira Vermezovića, narednog leta pokazali šta znači oformiti tim idealom „spoj mladosti i iskustva“, usmerivši Parni valjak ka sezoni koja se pamti po eliminaciji Dnjepra i ispadanju od kasnijeg pobednika Lige UEFA, moskovskog CSKA, ali i šetnjom to titule prvaka u prvenstvu bez poraza.

Zato svako ko gleda fudbal i ko se iole u njega razume može već sad da zaključi da sa ovakvim rezultatskim grehovima s početka Superlige Partizan neće osvojiti titulu. Niti će mu u tome pomoći novi sistem takmičenja sa redukovanim poenima posle 30. kola. Od trofeja će se izvesno oprostiti, ali zato Saša Ilić, Andrija Živković, Stefan Babović, Abubakar Oumaru i ostali crno-beli u četvrtak imaju šansu da pomere evropsku lestvicu i stanu u galeriju slavnih. Da se za dve, tri decenije o njima priča kao danas o Milošu Milutinoviću, Milanu Galiću, Vladici Kovačeviću, Milku Đurovskom, Miroslavu Radoviću...

Da li im je potreban veći motiv od šanse da već sad, na trećini takmičarske godine, učine sezonu istorijskom? Malo li je prezimiti u Evropi? Kad već ne mogu bolje u Srbiji...