Видео - сјећања: Стразбур - Црвена Звезда...

Гостовање КК Стразбур у београдској Арени, на старту нове Звездине сезоне у Евролиги, и следствених двадесет разлике није могло да прође без оног болног подсећања на децембарски дан од пре равно десет година.

Фудбал 18.10.2015 | 00:00
Видео - сјећања: Стразбур - Црвена Звезда...

Већ и сам поглед на ту реч, а било ју је у спортским одељцима медија ових дана баш напретек, изазвао би благу мучнину у стомаку. Као пси професора Павлова, који и на сам звук звонца почну да луче пљувачку, чекајући сластан оброк, тако сам се осећао читаве седмице...

Та реч изазива јасан условни рефлекс, лецнем се и нешто ме удаљено заболи, као хипохондре када се мења време, помислим на предугу ноћ после које смо изгледали као балони & кондоми у мамурно првојануарско јутро, помислим на све начине које је социопатски ум америчког војника смислио за мучење у Гвантанаму, и знам да нисам једини: о тој ноћи се не прича у друштву, правимо се сви да се није догодила јер би уништила расположење и одвела разговор у једном другом, много тужнијем правцу, као онака опака болест која једнако не заслужује да јој се помене име.

Стразбур. Већ и звучи некако чудно, претеће. Можда због алзаске историје – на ветрометини између Француске и Немачке, град је увек био пожељан и лако доступан плен – а можда зато што Срби уистину њиме прете једни другима, дајући тамошњем Европском суду за људска права нека легендарна, херојска својства, као да тамо седи десет најправдољубивијих правника на свету, који само чекају да им се обрати неки Србин, па да му учине добро дело. „У Стразбур ћу ја тебе!“, одзвања земљом у овом веку, откако смо сазнали за ту установу, и опет ме сваки пут лецне и нешто ме дубоко пресече...

Гостовање КК Стразбура у београдској Арени, на старту нове Звездине сезоне у Евролиги, и следствених двадесет разлике није могло да прође без оног болног подсећања на децембарски дан од пре равно десет година.

Ко би рекао да је прошло толико, а јесте, и јесмо ли заиста били оптимистичнији – као људи, као навијачи, као нација – и који су нам скакавци појели последњу деценију наших живота, у којој се на прсте могу набројати лепе ствари?

Прочитао сам негде, нема томе неколико седмица, сјајан текст неког Звездиног навијача, који је о мечу против Бордоа писао као о дубокој личној трагедији; као о ноћи која је могла да промени све, или макар нешто.

Ми нешто старији то смо већ доживели, колико хоћеш пута – Звезда не би била Звезда, а љубав не би била љубав да је повремено не мрзите и не питате се који ће вам све ово; но и када је кудите и прозивате, ви јој у ствари желите најбоље, као мајка која од муке и страха изудара несташно дете, излетело пред аутомобил у прометној улици – али како време пролази, тај проклети Стразбур све више личи на вододелницу, на ноћ која је могла да, као код Индексоваца, промијени све.

И јесте, авај, али на горе...

Није ми то највећи пораз и најтужнија ноћ, далеко од тога, али се после ње, за разлику од претходних, нисмо опоравили.

Прва Звездина утакмица које се сећам, онако од почетка до краја, све са головима и атмосфером, била је Дејово уништавање Келна, али се, нажалост, сећам и реванша.

Био сам на стадиону када смо играли 2:2 са Динамом и после изгубили на „Шајберове пенале“, и мислио сам да је то потпуни смак света; нико ми није умео објаснити да је Суперкуп реално неважан, па сам провео ноћ у неверици и сузама након што смо уништили Фергусонов Манчестер Јунајтед и некако ипак изгубили; не могу да прежалим ни последњи трофеј Маршала Тита, волео сам Старог и још сам Југословен, којег ужасно нервира инсистирање на православљу и српству са великим Б и који је стога почео заобилазити стадион; и Сампдорију памтим, све после Михине „кифле“, знам и где сам гледао Ксамакс, знам и на ком делу трибине, ма на којој сам столици стајао против Лација, Розенборга, Зенита, сећам се тренутка у којем се спушта кореографија и Либерец већ води 1:0, као што је Барса отоич изједначила док смо се још радовали; последњи пут јесам оросио због Бордоа; о дербијима нећу ни да разговарам овом приликом; хоћу да кажем да је било пораза, и било је великих пораза, и величанствених пораза и оних само тужних и ружних, али минулих се десет година питам, до ђавола, да ли би стварно било другачије без тог Стразбура, без оног Гамеира...

Да ли је та хладна и мокра децембарска ноћ била последња шанса да Звезда опет постане велика? Или би, да је било другачије и да није било клинца, тада наде француског фудбала, а данас играча Севиље, пад с велике висине био још бржи, тежи и смртоноснији – можда би, да је Звезда презимила у Европи, постала још привлачнији плен гарнитурама трећепозиваца који су је потом водили из лошег у горе, из скандала у скандал.

Стразбур...

Лагао бих када бих рекао да се сећам голова с те утакмице. Знам да смо је гледали на премалом телевизору, у већем друштву, већ благо припити; знам да је био неки слободни ударац на скоро пола терена, који је свима осим задртим навијачима изгледао неважно и безопасно (прави навијачи увек виде најгори сценарио и изгрижених ноктију предвиђају пропаст, њима је и испуцавање лопте далеко од нашег гола озбиљан стрес, а камоли слободњак у четвртом минуту судијске надокнаде на утакмици која се мора добити, и која се дотад прилично лагодно добија), и знам да је тај момак, Гамеиро, докачио лопту главом, али ничега се другога не сећам јасно.

Немам појма ни ко је играо, дакле, ни да ли је Зенга носио качкет и тренерку или се био уљудио за европско такмичење; знам да су на терену морали бити Жигић и Младеновић и чини ми се да је ту био Ђокај, можда Пуровић, али све остало ми је као у оном делу јутра између дубоког сна и звоњаве аларма, када ниси сигуран да ли се све то стварно дешава или још сањаш.

О, било би лако проверити све то, отићи на било који од бројних сајтова који се баве фудбалском и(ли) Звездином историјом, укуцати у Гоогле „Стразбур Звезда 2:2 децембар 2005. Куп УЕФА“ или отићи на YоуТубе и видети како се све одвијало, сада с дистанце од десет година. Било би лако, али признајем, још нисам зрео за то, за још једно проживљавање те ноћи и њених последица.

После Стразбура само ћемо још једном бити тако близу нечег великог – недостајало је тек неколико можданих ћелија смирености и рутине које Игор Бурзановић није имао против Ренџерса, а опет, што време више пролази, све ми се више чини да би се лако дао проћи Ренџерс само да није било децембарског Стразбура.

Било ми је тешко ових дана, дакле, када се име тог града поново провлачило по спортским одељцима медија. Па је ли нам, онда, било лакше када смо гледали неког Немца, овог пута српског плаћеника, како поново осваја Стразбур? Је ли срце заиграло, је ли неки дуг враћен, је ли сада та реч мање страшна, мање гвантанамовска?

Па не баш, и то не само зато што је други спорт. Неле Карајлић, велики партизановац и сјајан тип, често прича како бисмо ми с ових простора све медаље у свим спортовима дали за један велики фудбалски резултат – сем репрезентативне кошарке, вероватно би тако и било – и никаква утеха ни освета није Арена и двадесет и кусур разлике 2015. против Стразбура за оних страшних 2:2 пре равно десет година.

И да, кад ме већ питате, мењао бих добар део живота да онај кикирез не буде баш на том месту, у четвртом минуту судијске надокнаде, на утакмици која се мора добити, и која се дотад прилично лагодно добија...

Па ко од навијача Звезде има снаге, нек погледа...

Коментари / 0

Оставите коментар