Video - sjećanja: Strazbur - Crvena Zvezda...

Gostovanje KK Strazbur u beogradskoj Areni, na startu nove Zvezdine sezone u Evroligi, i sledstvenih dvadeset razlike nije moglo da prođe bez onog bolnog podsećanja na decembarski dan od pre ravno deset godina.

Fudbal 18.10.2015 | 00:00

Već i sam pogled na tu reč, a bilo ju je u sportskim odeljcima medija ovih dana baš napretek, izazvao bi blagu mučninu u stomaku. Kao psi profesora Pavlova, koji i na sam zvuk zvonca počnu da luče pljuvačku, čekajući slastan obrok, tako sam se osećao čitave sedmice...

Ta reč izaziva jasan uslovni refleks, lecnem se i nešto me udaljeno zaboli, kao hipohondre kada se menja vreme, pomislim na predugu noć posle koje smo izgledali kao baloni & kondomi u mamurno prvojanuarsko jutro, pomislim na sve načine koje je sociopatski um američkog vojnika smislio za mučenje u Gvantanamu, i znam da nisam jedini: o toj noći se ne priča u društvu, pravimo se svi da se nije dogodila jer bi uništila raspoloženje i odvela razgovor u jednom drugom, mnogo tužnijem pravcu, kao onaka opaka bolest koja jednako ne zaslužuje da joj se pomene ime.

Strazbur. Već i zvuči nekako čudno, preteće. Možda zbog alzaske istorije – na vetrometini između Francuske i Nemačke, grad je uvek bio poželjan i lako dostupan plen – a možda zato što Srbi uistinu njime prete jedni drugima, dajući tamošnjem Evropskom sudu za ljudska prava neka legendarna, herojska svojstva, kao da tamo sedi deset najpravdoljubivijih pravnika na svetu, koji samo čekaju da im se obrati neki Srbin, pa da mu učine dobro delo. „U Strazbur ću ja tebe!“, odzvanja zemljom u ovom veku, otkako smo saznali za tu ustanovu, i opet me svaki put lecne i nešto me duboko preseče...

Gostovanje KK Strazbura u beogradskoj Areni, na startu nove Zvezdine sezone u Evroligi, i sledstvenih dvadeset razlike nije moglo da prođe bez onog bolnog podsećanja na decembarski dan od pre ravno deset godina.

Ko bi rekao da je prošlo toliko, a jeste, i jesmo li zaista bili optimističniji – kao ljudi, kao navijači, kao nacija – i koji su nam skakavci pojeli poslednju deceniju naših života, u kojoj se na prste mogu nabrojati lepe stvari?

Pročitao sam negde, nema tome nekoliko sedmica, sjajan tekst nekog Zvezdinog navijača, koji je o meču protiv Bordoa pisao kao o dubokoj ličnoj tragediji; kao o noći koja je mogla da promeni sve, ili makar nešto.

Mi nešto stariji to smo već doživeli, koliko hoćeš puta – Zvezda ne bi bila Zvezda, a ljubav ne bi bila ljubav da je povremeno ne mrzite i ne pitate se koji će vam sve ovo; no i kada je kudite i prozivate, vi joj u stvari želite najbolje, kao majka koja od muke i straha izudara nestašno dete, izletelo pred automobil u prometnoj ulici – ali kako vreme prolazi, taj prokleti Strazbur sve više liči na vododelnicu, na noć koja je mogla da, kao kod Indeksovaca, promijeni sve.

I jeste, avaj, ali na gore...

Nije mi to najveći poraz i najtužnija noć, daleko od toga, ali se posle nje, za razliku od prethodnih, nismo oporavili.

Prva Zvezdina utakmica koje se sećam, onako od početka do kraja, sve sa golovima i atmosferom, bila je Dejovo uništavanje Kelna, ali se, nažalost, sećam i revanša.

Bio sam na stadionu kada smo igrali 2:2 sa Dinamom i posle izgubili na „Šajberove penale“, i mislio sam da je to potpuni smak sveta; niko mi nije umeo objasniti da je Superkup realno nevažan, pa sam proveo noć u neverici i suzama nakon što smo uništili Fergusonov Mančester Junajted i nekako ipak izgubili; ne mogu da prežalim ni poslednji trofej Maršala Tita, voleo sam Starog i još sam Jugosloven, kojeg užasno nervira insistiranje na pravoslavlju i srpstvu sa velikim B i koji je stoga počeo zaobilaziti stadion; i Sampdoriju pamtim, sve posle Mihine „kifle“, znam i gde sam gledao Ksamaks, znam i na kom delu tribine, ma na kojoj sam stolici stajao protiv Lacija, Rozenborga, Zenita, sećam se trenutka u kojem se spušta koreografija i Liberec već vodi 1:0, kao što je Barsa otoič izjednačila dok smo se još radovali; poslednji put jesam orosio zbog Bordoa; o derbijima neću ni da razgovaram ovom prilikom; hoću da kažem da je bilo poraza, i bilo je velikih poraza, i veličanstvenih poraza i onih samo tužnih i ružnih, ali minulih se deset godina pitam, do đavola, da li bi stvarno bilo drugačije bez tog Strazbura, bez onog Gameira...

Da li je ta hladna i mokra decembarska noć bila poslednja šansa da Zvezda opet postane velika? Ili bi, da je bilo drugačije i da nije bilo klinca, tada nade francuskog fudbala, a danas igrača Sevilje, pad s velike visine bio još brži, teži i smrtonosniji – možda bi, da je Zvezda prezimila u Evropi, postala još privlačniji plen garniturama trećepozivaca koji su je potom vodili iz lošeg u gore, iz skandala u skandal.

Strazbur...

Lagao bih kada bih rekao da se sećam golova s te utakmice. Znam da smo je gledali na premalom televizoru, u većem društvu, već blago pripiti; znam da je bio neki slobodni udarac na skoro pola terena, koji je svima osim zadrtim navijačima izgledao nevažno i bezopasno (pravi navijači uvek vide najgori scenario i izgriženih noktiju predviđaju propast, njima je i ispucavanje lopte daleko od našeg gola ozbiljan stres, a kamoli slobodnjak u četvrtom minutu sudijske nadoknade na utakmici koja se mora dobiti, i koja se dotad prilično lagodno dobija), i znam da je taj momak, Gameiro, dokačio loptu glavom, ali ničega se drugoga ne sećam jasno.

Nemam pojma ni ko je igrao, dakle, ni da li je Zenga nosio kačket i trenerku ili se bio uljudio za evropsko takmičenje; znam da su na terenu morali biti Žigić i Mladenović i čini mi se da je tu bio Đokaj, možda Purović, ali sve ostalo mi je kao u onom delu jutra između dubokog sna i zvonjave alarma, kada nisi siguran da li se sve to stvarno dešava ili još sanjaš.

O, bilo bi lako proveriti sve to, otići na bilo koji od brojnih sajtova koji se bave fudbalskom i(li) Zvezdinom istorijom, ukucati u Google „Strazbur Zvezda 2:2 decembar 2005. Kup UEFA“ ili otići na YouTube i videti kako se sve odvijalo, sada s distance od deset godina. Bilo bi lako, ali priznajem, još nisam zreo za to, za još jedno proživljavanje te noći i njenih posledica.

Posle Strazbura samo ćemo još jednom biti tako blizu nečeg velikog – nedostajalo je tek nekoliko moždanih ćelija smirenosti i rutine koje Igor Burzanović nije imao protiv Rendžersa, a opet, što vreme više prolazi, sve mi se više čini da bi se lako dao proći Rendžers samo da nije bilo decembarskog Strazbura.

Bilo mi je teško ovih dana, dakle, kada se ime tog grada ponovo provlačilo po sportskim odeljcima medija. Pa je li nam, onda, bilo lakše kada smo gledali nekog Nemca, ovog puta srpskog plaćenika, kako ponovo osvaja Strazbur? Je li srce zaigralo, je li neki dug vraćen, je li sada ta reč manje strašna, manje gvantanamovska?

Pa ne baš, i to ne samo zato što je drugi sport. Nele Karajlić, veliki partizanovac i sjajan tip, često priča kako bismo mi s ovih prostora sve medalje u svim sportovima dali za jedan veliki fudbalski rezultat – sem reprezentativne košarke, verovatno bi tako i bilo – i nikakva uteha ni osveta nije Arena i dvadeset i kusur razlike 2015. protiv Strazbura za onih strašnih 2:2 pre ravno deset godina.

I da, kad me već pitate, menjao bih dobar deo života da onaj kikirez ne bude baš na tom mestu, u četvrtom minutu sudijske nadoknade, na utakmici koja se mora dobiti, i koja se dotad prilično lagodno dobija...

Pa ko od navijača Zvezde ima snage, nek pogleda...