Стричићи: Учитељ умро на часу физичког

Граја, смијех и јурњава за лоптом у секунди су се претворили у плач и јаук... Врисак ђака одјекнуо је школом, док су малишани у паници кренули да трче и зову у помоћ, видјевши да је њихов учо, како су га одмила звали, као покошен пао насред фискултурне сале.

Република Српска 15.10.2015 | 12:40

Овако прича ученик деветог разреда Подручне основне школе "Петар Кочић" у Стричићима Бранко Дулић, још у шоку због смрти учитеља Мирка Кочића. Каже да још не може да повјерује да је у уторак ујутро преминуо њихов учитељ, док је ђацима држао час физичког васпитања.

- Учо Мирко научио ме је прва слова и бројеве. Писати и читати. Сви смо га вољели. Био је миран и тих човјек и увијек се са свима шалио. Не могу да вјерујем да се ово десило - казује тужно Бранко.

Прича да тога дана ништа није указивало на то да је учитељу лоше, чак се никоме у школи није ни пожалио. Када се одједном срушио, ђаци и наставници су помислили да је само пао у несвијест. Послије је услиједио шок.

- Први је до сале стигао наш подворник, који је чуо врисак ученика. Рекао је свима да се удаље. Затим су стигли и остали наставници. И Хитна помоћ. Међутим, изгледа да је за нашег учу већ све било готово. Умро је - прошапутао је тихо Бранко и додао да је настава одмах прекинута и да су сви пуштени кући.

И Бранков отац Ранко и мајка Драгиња имају само ријечи хвале за преминулог учу.

- Није га било надалеко. Добар човјек. Али, ето, изда га срце. Срчани удар је изненада покосио тог доброг човјека. Штета, заиста штета - кажу углас супружници Дулић.

И остали мјештани у селима подно Мањаче јуче су били у шоку. Невјерица је на лицима и старијих и млађих.

- Туга ћери моја, туга голема. Вазда је био упитан и разговоран. Никад не би прошао да не каже: "Како си ми, бако" - казује старица Анђа Павић.

Преминулог учу добро је познавао и Јово Ђукић, који станује одмах преко пута школе.

- Кад се то десило нисам био у кући. Ишао сам у чаршију. Кад сам се вратио и чуо, нисам могао доћи себи. Страшно, страшно - додаје кроз уздах.

Мала сеоска школа још нијемо одише тугом, а њени ђаци не могу да се помире са тим да је заувијек отишао њихов омиљени учитељ.

Извор: Независне