Анализа: Шест година ''српског фудбалског избјеглиштва''!

Давно беше када се Србија радовала Орловима! Од укупно 53 европске репрезентације, њих 24, уз Србију, нису заиграле на неком великом такмичењу од Мундијала у Јужној Африци 2010. године!

Фудбал 12.10.2015 | 23:00
Анализа: Шест година ''српског фудбалског избјеглиштва''!

Давно беше Мундијал у Јужној Африци и онај срцепарајући меч са Аустралијом у Нелспруиту. Промашена шанса Милоша Красића. Поништен гол Марка Пантелића. Радомир Антић у неверици на коленима. Болна елиминација Србије са Мундијала је изгледала као смак света. Ни слутили нисмо каква нам се катастрофа спрема и каква фудбалска провинција ћемо постати у будућности.

Неки су од те 2010. и факулете завршили, некима су деца приспела за школу, Новак Ђоковић је освојио девет гренд слем титула, Немци које смо тада победили су постали прваци света, Немања Видић и Невен Суботић су дигли руке од свега, Албанија је отишла на ЕУРО... Само је код нас све исто.

Бројке не лажу, математика је егзактна наука, а она каже: од 53 репрезентације у Европи поред Србије су последња три велика такмичења пропустиле њих 24. Имена боље да не гледате. Норвешка, Шкотска, Бугарска и Финска су ту најпристојнији. А њихови тимови вреде неколико пута мање од српског. Остатак су Лилипутанци попут Сан Марина, Андоре, Луксембурга, Малте, Фарских Острва, Лихтенштајна, балтичких и кавкаских земаља... Чак и више или мање, бар по именима, скромне репрезентације попут Румуније, Северне Ирске, Републике Ирске, Аустрије, Велса, Исланда, Албаније су успеле да се огребу за неки велики турнир.

У историји наше репрезентације (СФРЈ, СРЈ, Србија и Црна Гора, Србија) ово је најмрачнији период и најтужнија епизода. Никада раније нисмо пропустили три велика такмичења кроз квалификације. Није нас било на великим турнирима од 1990. до 1998, али разлог су биле санкције. Овог пута никакве забране нису спречавале Орлове да се квалификују, али доле на терену је стајала фудбалска рампа. Хулигански пирови су нас додатно закопавали, а бледа издања репрезентативних звезда нам дизала косу на глави...

С друге стране, истина је да имамо чињеницу да су Орлови у Елбасану у не баш сјајној утакмици победили онако како то ретко чине - блицкригом у финишу, што је одлика неких других селекција, као и да су у недељу против Португалије одиграли један од бољих мечева последњих година, али су на крају опет изгубили. И ти зрачци оптимизма као по правилу увек долазе на крају квалификација, подгреју наду пред следећи циклус, а онда нас сачека нови потоп. Тако у круг.

Ту се опет „крију“ подаци који забрињавају: у 28 такмичарских утакмица, Србија је остварила 10 победа, пет ремија, 10 пораза на терену и два за зеленим столом. Узмите у обзир да су Орлови играли 12 мечева са Фарским Острвима, Македонијом, Шкотском, Јерменијом, Северном Ирском и Естонијом. И у таквој конкуренцији су уписали 10 победа. Против Италије, Хрватске, Белгије и Португалије у укупно седам утакмица су освојили два бода! И увек је било неко оправдање. Никада нису били ни близу тога да изненаде, да обрадују, да превазиђу могућности као што то траде неке друге репрезентације или штавише генерација омладинаца Србије ('94, '95. и млађи) који не виде препреке већ само изазове које могу и умеју да савладају. За њих нема „не може“.

Од почетка слома српског репрезентативног фудбала су се променила петорица селектора. Покушало се са старима (Пижон), младима (Михајловић), странцима (Адвокат), куповинама времена (Друловић) и прелазним решењима која су постала стална (Ћурчић). Али успеха и неког позитивног сигнала није било.

Репрезентација нам све чешће бежи од земље и од људи. У јесен 2009. тражила се карта више за утакмице с Аустријанцима, Румунима и Французима, Маракана је грмела, Срби са свих страна света су давали ветар у леђа Орловима. Данас, фудбалска репрезентација не може да привуче више од 10.000 гледалаца. Навијачи беже Орлова, Орлови беже од навијача, како год, у сваком случају јасно је да „хемије“ која је последњи пут могла да се осети у ваздуху пред тај Мундијал 2010. више нема ни у траговима.

Савез се већ изјаснио: у квалификације за Мундијал 2010. крећемо с Радованом Ћурчићем на месту селектора. Годину дана има дотад. Довољно времена да се од тима који потенцијал наговештава тек повремено направи репрезентација кадра да се бори за једну од прве две позиције у групи с Велсом, Аустријом, Ирском, Молдавијом и Грузијом? Рекли бисмо „да“, али да у јесен 2017. не бисмо писали овакве текстове, већ рачунали у коју би нам групу било најбоље да „упаднемо“ на Светском првенству, потребно је много тога да се поклопи. А то је већ друга тема...

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

самуел

12.10.2015 23:07

битно је да знају певат ;)

ОДГОВОРИТЕ
Name

поштено речено

13.10.2015 12:40

Нема ко људи моји ни бека ни задњег ни крила ни шпица а докле је Толе лопов ту среће никад бити неће за српски фудбал

ОДГОВОРИТЕ