Analiza: Šest godina ''srpskog fudbalskog izbjeglištva''!

Davno beše kada se Srbija radovala Orlovima! Od ukupno 53 evropske reprezentacije, njih 24, uz Srbiju, nisu zaigrale na nekom velikom takmičenju od Mundijala u Južnoj Africi 2010. godine!

Fudbal 12.10.2015 | 23:00

Davno beše Mundijal u Južnoj Africi i onaj srceparajući meč sa Australijom u Nelspruitu. Promašena šansa Miloša Krasića. Poništen gol Marka Pantelića. Radomir Antić u neverici na kolenima. Bolna eliminacija Srbije sa Mundijala je izgledala kao smak sveta. Ni slutili nismo kakva nam se katastrofa sprema i kakva fudbalska provincija ćemo postati u budućnosti.

Neki su od te 2010. i fakulete završili, nekima su deca prispela za školu, Novak Đoković je osvojio devet grend slem titula, Nemci koje smo tada pobedili su postali prvaci sveta, Nemanja Vidić i Neven Subotić su digli ruke od svega, Albanija je otišla na EURO... Samo je kod nas sve isto.

Brojke ne lažu, matematika je egzaktna nauka, a ona kaže: od 53 reprezentacije u Evropi pored Srbije su poslednja tri velika takmičenja propustile njih 24. Imena bolje da ne gledate. Norveška, Škotska, Bugarska i Finska su tu najpristojniji. A njihovi timovi vrede nekoliko puta manje od srpskog. Ostatak su Liliputanci poput San Marina, Andore, Luksemburga, Malte, Farskih Ostrva, Lihtenštajna, baltičkih i kavkaskih zemalja... Čak i više ili manje, bar po imenima, skromne reprezentacije poput Rumunije, Severne Irske, Republike Irske, Austrije, Velsa, Islanda, Albanije su uspele da se ogrebu za neki veliki turnir.

U istoriji naše reprezentacije (SFRJ, SRJ, Srbija i Crna Gora, Srbija) ovo je najmračniji period i najtužnija epizoda. Nikada ranije nismo propustili tri velika takmičenja kroz kvalifikacije. Nije nas bilo na velikim turnirima od 1990. do 1998, ali razlog su bile sankcije. Ovog puta nikakve zabrane nisu sprečavale Orlove da se kvalifikuju, ali dole na terenu je stajala fudbalska rampa. Huliganski pirovi su nas dodatno zakopavali, a bleda izdanja reprezentativnih zvezda nam dizala kosu na glavi...

S druge strane, istina je da imamo činjenicu da su Orlovi u Elbasanu u ne baš sjajnoj utakmici pobedili onako kako to retko čine - blickrigom u finišu, što je odlika nekih drugih selekcija, kao i da su u nedelju protiv Portugalije odigrali jedan od boljih mečeva poslednjih godina, ali su na kraju opet izgubili. I ti zračci optimizma kao po pravilu uvek dolaze na kraju kvalifikacija, podgreju nadu pred sledeći ciklus, a onda nas sačeka novi potop. Tako u krug.

Tu se opet „kriju“ podaci koji zabrinjavaju: u 28 takmičarskih utakmica, Srbija je ostvarila 10 pobeda, pet remija, 10 poraza na terenu i dva za zelenim stolom. Uzmite u obzir da su Orlovi igrali 12 mečeva sa Farskim Ostrvima, Makedonijom, Škotskom, Jermenijom, Severnom Irskom i Estonijom. I u takvoj konkurenciji su upisali 10 pobeda. Protiv Italije, Hrvatske, Belgije i Portugalije u ukupno sedam utakmica su osvojili dva boda! I uvek je bilo neko opravdanje. Nikada nisu bili ni blizu toga da iznenade, da obraduju, da prevaziđu mogućnosti kao što to trade neke druge reprezentacije ili štaviše generacija omladinaca Srbije ('94, '95. i mlađi) koji ne vide prepreke već samo izazove koje mogu i umeju da savladaju. Za njih nema „ne može“.

Od početka sloma srpskog reprezentativnog fudbala su se promenila petorica selektora. Pokušalo se sa starima (Pižon), mladima (Mihajlović), strancima (Advokat), kupovinama vremena (Drulović) i prelaznim rešenjima koja su postala stalna (Ćurčić). Ali uspeha i nekog pozitivnog signala nije bilo.

Reprezentacija nam sve češće beži od zemlje i od ljudi. U jesen 2009. tražila se karta više za utakmice s Austrijancima, Rumunima i Francuzima, Marakana je grmela, Srbi sa svih strana sveta su davali vetar u leđa Orlovima. Danas, fudbalska reprezentacija ne može da privuče više od 10.000 gledalaca. Navijači beže Orlova, Orlovi beže od navijača, kako god, u svakom slučaju jasno je da „hemije“ koja je poslednji put mogla da se oseti u vazduhu pred taj Mundijal 2010. više nema ni u tragovima.

Savez se već izjasnio: u kvalifikacije za Mundijal 2010. krećemo s Radovanom Ćurčićem na mestu selektora. Godinu dana ima dotad. Dovoljno vremena da se od tima koji potencijal nagoveštava tek povremeno napravi reprezentacija kadra da se bori za jednu od prve dve pozicije u grupi s Velsom, Austrijom, Irskom, Moldavijom i Gruzijom? Rekli bismo „da“, ali da u jesen 2017. ne bismo pisali ovakve tekstove, već računali u koju bi nam grupu bilo najbolje da „upadnemo“ na Svetskom prvenstvu, potrebno je mnogo toga da se poklopi. A to je već druga tema...