Анализа: Роналдињо, легендо, вријеме је за паузу...!

Ово није утакмица у којој можеш да победиш, ма колико трикова да ти је остало у арсеналу који си љубоморно градио још деведесетих у свом Порто Алегреу. Не треба ти више ниједан урлик необразованих безумника.

Фудбал 14.10.2015 | 23:45

Назваћете то претеривањем и драмљењем, набројати хиљаду пута потресније приче – у њима макар планета не оскудева? – и веће неправде; можете, рецимо, да кажете како је много теже избеглицама из Сирије на српским улицама или да су, примера ради, много јадније оне избеглице с Европског првенства који се одазивају на име „Репрезентација Србије“, али ево, у лице и у срце: није било тужније фудбалске (а не ни само фудбалске) вести у последњих десетак дана од оне да је Роналдињо отеран из Флуминенсеа, након свега девет одиграних мечева за три месеца, и након што су му, добро пазите сад, на једној утакмици навијачи звиждали и вређали га.

Можете ли да замислите како изгледа човек који, удобно ушушкан у анонимност трибине на којој седи, звижди највећем фудбалском генијалцу нашег века?

Није превише тешко, у ствари. То је исти ментални склоп, фото-робот човека који се учлањује из партије у партију само из интереса, некога који постаје комунални полицајац и, уместо да помаже бакицама да прелазе улицу и носи им цегере са Каленића, насрће на људе што немају карту за превоз; кроки напаљеног клинца који је јак само у маси свог кортеа док јуриша на људе другачије вере или интересовања, а о животу нема појма; ма још горе, то вам је тип људи који су пре седамдесет и нешто година постајали чувари концентрационих логора, само зато што су се повиновали маси.

Можда их нема много, али гласни су, агресивни и напорни; можда их нема много, али и да је један – превише је.

Није то била, дакле, само вест. Не, тај штури новински извештај, што стаје у свега неколико реченица - „Флуминенсе је раскинуо уговор са 35-годишњим Роналдом де Асисом Мореиром, након што су га навијачи тог клуба вређали и звиждали му на утакмици против Атлетико Минеира. Бивши репрезентативац Бразила, који је у Флуминенсе стигао из мексичког Керетара, није постигао гол ни забележио асистенцију на девет утакмица за клуб“ - то је, не претерујем, анамнеза данашњег фудбала, после којег искусни лекар лако поставља дијагнозу.

Звиждуци Роналдињу, радосном уметнику који је овај миленијум учинио лепшим местом за живот, крунски су доказ да је планета и званично отишла дођавола. Да су хејтери победили. Да су неки зли људи киднаповали фудбал, исекли га на делове и распоредили га у вакуумиране црне кесе, да се више никада не састави.

Ко звижди Роналдињу, ма какав да је данас, тај не само да не воли фудбал, тај не воли ни живот...

Зубати маестро из Порто Алегреа био је антитеза „модерном фудбалу“ који желе да нам наметну силом, шљага превејаним тактичарима који признају само победе и трофеје, који срећу и осмехе затиру и презиру и траже само зној, без осмеха.

Није његов допринос само био плес по терену, голови због којих се шире зенице и срце јаче залупа, дриблинзи који се памте и препричавају, не, Роналдињо је био највећи јер је истински, као мало који фудбалер његове и неколико претходних и потоњих генерација, уживао у фудбалу, јер је доказивао да је другачије схватање ове игре и даље могуће...

Дечак одрастао у сенци стадиона Гремија, пупчаном врпцом везан за лопту која је одскакала по излоканој фавели Порто Алегреа и коју му је први у колевку тутнуо брат, биће подигнут на легенди о једном другом фантазисти, Ривелињу, и било је заиста логично да постане највећи.

То је дуговао и радној етици што је често знала да Бразилце остави недоречене: али још као клинац срушио је први мит, онај да се фудбалери деле на шљакере и креативце – Роналдињо је напорно радио, остајао на тренинзима да би усавршио гађање пречке или пас из места, без гледања, а фудбал је волео толико да се смејао и док је на игралиште падао мрак, па би усамљени рефлектор бацао светло само на једног нагло израслог дечарца...

Гаучо ће, знамо већ ту причу, једне вечери посрамити великог Дунгу и сви ће сазнати колики је драгуљ створен у Гремију, постаће најтраженији бразилски играч, и преко Париза, где ће усавршити своје штосеве са Џеј-Џеј Окочом, стићи до титуле светског првака, успеће и да лобује Симена са 50 метара, а онда ће доћи Барселона и све оне маказице, сви они голови, све оне асистенције, све оне радости и два званична признања онога што смо већ знали – да је најбољи на свету...

О сваком би се боговетном потезу Роналдиња Гауча, сигурни будите, могла написати драма у макар три чина, али ниједан није био онолико невероватан као гол који ће дати Челсију марта 2005, у осмини финала Лиге шампиона.

Нечувено једноставан и једноставно нечувен, био је то дар богова који смо гледали у директном преносу: примио је лопту од Савиоле изнад шеснаестерца, и опрашта вам се ако вам се и даље чини да је око њега било најмање 12 играча Челсија; није, тек четири-пет, замислите, који су га се плашили толико да су му дали времена да заплеше самбу на марамици – три мала покрета куковима, као да је на карневалу а не на Стамфорд Бриџу, један украдени поглед ка Чеху и његовом петерцу, и шут унутрашњим делом шпица у малу мрежу...

Толики је то био гол да нико и не памти да је Барселона те ноћи испала из Лиге шампиона; толики је то био гол да уопште није важно шта се догодило пре и после њега...

Да је само то урадио у животу, требало би да има имунитет од вређања и звиждука, да нам је подарио свега три-четири сезоне у Барселони, било би то једнако историји фудбала; да је само научио Месија пар трикова, било би то довољно да за дубоки наклон, а он је свима дао много више, све до доласка Гвардиоле и потуцања по Милану, где је превише често изгледао као да му недостаје мотивације, енергије и елана...

Већ тада ће почети његов пад из раја, пад који му многи до данас нису опростили. Роналдињо ће превише често, у последњих седам-осам година, када су му у радној књижици парафе ударали све егзотичнији, све небитнији клубови, изгледати као оцвала, отромбољена рок-звезда, као Елвис на последњим наступима, када је дебео, незаинтересован и спреман да вређа публику, виспрен да се свађа са навијачима и судијама, да пусти да живот, игра и напади пролазе мимо њега, као музичар који је своју последњу добру песму снимио годинама уназад, и сада живи на конто старе славе, пред све мање људи испред бине на свакој следећој турнеји.

Историја је неправедна према уметницима који се на позорници задрже дуже него што критичари и критизери мисле да је пристојно: Џими, Курт и Џенис ће заувек остати млади, Битлси ће заувек бити бољи од Стонса не само због музике, него и зато што су отишли право са крова када су били владари и нису нам дали прилику да их видимо у тужном издању просјачења још мало медијске пажње; зато је Марадона већи од Пелеа, јер је пао на време, јер сећање не пита какав је ко био играч, већ шта је могло бити; зато су Роналдиња почели да посматрају као отужног Џар-Џар Бинкса, а не џедаја који је светлосним мачем сакривеним у десној копачки могао да сруши читаву злу Галактичку империју.

Оно што је била Роналдињова највећа предност, његов највећи и најдивнији квалитет, она жеља за игром и играњем, постало је његов усуд. Шоу се завршио и забава је престала, чудесни сјај који је заслепљивао ривале и враћао веру у фудбал одавно је нестао, а без тога Роналдињо више никада није био весели телал другачијег света.

Зато је једина гора вест од оне с почетка текста, од бедника који су звиждали највећем пријатељу фудбала 21. века, била управо последња Роналдињова изјава, од пре неки дан, да ће упркос лошем искуству у Флуминенсеу наставити да игра, да тражи нови клуб и чека ангажман.

Не треба ти то, легендо, ово није утакмица у којој можеш да победиш, ма колико трикова да ти је остало у арсеналу који си љубоморно градио још деведесетих у свом Порто Алегреу. Не треба ти више ниједан урлик необразованих безумника, тај последњи звиждук пристојности ове планете. Не заслужујеш нити једну ружну реч, мајсторе, али се чини да је једини начин да их избегнеш онај који подразумева да се више не зовеш фудбалером.

Иди у пензију, Роналдињо, не да би сачувао свој образ, већ да би сачувао наш.