Analiza: Ronaldinjo, legendo, vrijeme je za pauzu...!

Ovo nije utakmica u kojoj možeš da pobediš, ma koliko trikova da ti je ostalo u arsenalu koji si ljubomorno gradio još devedesetih u svom Porto Alegreu. Ne treba ti više nijedan urlik neobrazovanih bezumnika.

Fudbal 14.10.2015 | 23:45

Nazvaćete to preterivanjem i dramljenjem, nabrojati hiljadu puta potresnije priče – u njima makar planeta ne oskudeva? – i veće nepravde; možete, recimo, da kažete kako je mnogo teže izbeglicama iz Sirije na srpskim ulicama ili da su, primera radi, mnogo jadnije one izbeglice s Evropskog prvenstva koji se odazivaju na ime „Reprezentacija Srbije“, ali evo, u lice i u srce: nije bilo tužnije fudbalske (a ne ni samo fudbalske) vesti u poslednjih desetak dana od one da je Ronaldinjo oteran iz Fluminensea, nakon svega devet odigranih mečeva za tri meseca, i nakon što su mu, dobro pazite sad, na jednoj utakmici navijači zviždali i vređali ga.

Možete li da zamislite kako izgleda čovek koji, udobno ušuškan u anonimnost tribine na kojoj sedi, zviždi najvećem fudbalskom genijalcu našeg veka?

Nije previše teško, u stvari. To je isti mentalni sklop, foto-robot čoveka koji se učlanjuje iz partije u partiju samo iz interesa, nekoga koji postaje komunalni policajac i, umesto da pomaže bakicama da prelaze ulicu i nosi im cegere sa Kalenića, nasrće na ljude što nemaju kartu za prevoz; kroki napaljenog klinca koji je jak samo u masi svog kortea dok juriša na ljude drugačije vere ili interesovanja, a o životu nema pojma; ma još gore, to vam je tip ljudi koji su pre sedamdeset i nešto godina postajali čuvari koncentracionih logora, samo zato što su se povinovali masi.

Možda ih nema mnogo, ali glasni su, agresivni i naporni; možda ih nema mnogo, ali i da je jedan – previše je.

Nije to bila, dakle, samo vest. Ne, taj šturi novinski izveštaj, što staje u svega nekoliko rečenica - „Fluminense je raskinuo ugovor sa 35-godišnjim Ronaldom de Asisom Moreirom, nakon što su ga navijači tog kluba vređali i zviždali mu na utakmici protiv Atletiko Mineira. Bivši reprezentativac Brazila, koji je u Fluminense stigao iz meksičkog Keretara, nije postigao gol ni zabeležio asistenciju na devet utakmica za klub“ - to je, ne preterujem, anamneza današnjeg fudbala, posle kojeg iskusni lekar lako postavlja dijagnozu.

Zvižduci Ronaldinju, radosnom umetniku koji je ovaj milenijum učinio lepšim mestom za život, krunski su dokaz da je planeta i zvanično otišla dođavola. Da su hejteri pobedili. Da su neki zli ljudi kidnapovali fudbal, isekli ga na delove i rasporedili ga u vakuumirane crne kese, da se više nikada ne sastavi.

Ko zviždi Ronaldinju, ma kakav da je danas, taj ne samo da ne voli fudbal, taj ne voli ni život...

Zubati maestro iz Porto Alegrea bio je antiteza „modernom fudbalu“ koji žele da nam nametnu silom, šljaga prevejanim taktičarima koji priznaju samo pobede i trofeje, koji sreću i osmehe zatiru i preziru i traže samo znoj, bez osmeha.

Nije njegov doprinos samo bio ples po terenu, golovi zbog kojih se šire zenice i srce jače zalupa, driblinzi koji se pamte i prepričavaju, ne, Ronaldinjo je bio najveći jer je istinski, kao malo koji fudbaler njegove i nekoliko prethodnih i potonjih generacija, uživao u fudbalu, jer je dokazivao da je drugačije shvatanje ove igre i dalje moguće...

Dečak odrastao u senci stadiona Gremija, pupčanom vrpcom vezan za loptu koja je odskakala po izlokanoj faveli Porto Alegrea i koju mu je prvi u kolevku tutnuo brat, biće podignut na legendi o jednom drugom fantazisti, Rivelinju, i bilo je zaista logično da postane najveći.

To je dugovao i radnoj etici što je često znala da Brazilce ostavi nedorečene: ali još kao klinac srušio je prvi mit, onaj da se fudbaleri dele na šljakere i kreativce – Ronaldinjo je naporno radio, ostajao na treninzima da bi usavršio gađanje prečke ili pas iz mesta, bez gledanja, a fudbal je voleo toliko da se smejao i dok je na igralište padao mrak, pa bi usamljeni reflektor bacao svetlo samo na jednog naglo izraslog dečarca...

Gaučo će, znamo već tu priču, jedne večeri posramiti velikog Dungu i svi će saznati koliki je dragulj stvoren u Gremiju, postaće najtraženiji brazilski igrač, i preko Pariza, gde će usavršiti svoje štoseve sa Džej-Džej Okočom, stići do titule svetskog prvaka, uspeće i da lobuje Simena sa 50 metara, a onda će doći Barselona i sve one makazice, svi oni golovi, sve one asistencije, sve one radosti i dva zvanična priznanja onoga što smo već znali – da je najbolji na svetu...

O svakom bi se bogovetnom potezu Ronaldinja Gauča, sigurni budite, mogla napisati drama u makar tri čina, ali nijedan nije bio onoliko neverovatan kao gol koji će dati Čelsiju marta 2005, u osmini finala Lige šampiona.

Nečuveno jednostavan i jednostavno nečuven, bio je to dar bogova koji smo gledali u direktnom prenosu: primio je loptu od Saviole iznad šesnaesterca, i oprašta vam se ako vam se i dalje čini da je oko njega bilo najmanje 12 igrača Čelsija; nije, tek četiri-pet, zamislite, koji su ga se plašili toliko da su mu dali vremena da zapleše sambu na maramici – tri mala pokreta kukovima, kao da je na karnevalu a ne na Stamford Bridžu, jedan ukradeni pogled ka Čehu i njegovom petercu, i šut unutrašnjim delom špica u malu mrežu...

Toliki je to bio gol da niko i ne pamti da je Barselona te noći ispala iz Lige šampiona; toliki je to bio gol da uopšte nije važno šta se dogodilo pre i posle njega...

Da je samo to uradio u životu, trebalo bi da ima imunitet od vređanja i zvižduka, da nam je podario svega tri-četiri sezone u Barseloni, bilo bi to jednako istoriji fudbala; da je samo naučio Mesija par trikova, bilo bi to dovoljno da za duboki naklon, a on je svima dao mnogo više, sve do dolaska Gvardiole i potucanja po Milanu, gde je previše često izgledao kao da mu nedostaje motivacije, energije i elana...

Već tada će početi njegov pad iz raja, pad koji mu mnogi do danas nisu oprostili. Ronaldinjo će previše često, u poslednjih sedam-osam godina, kada su mu u radnoj knjižici parafe udarali sve egzotičniji, sve nebitniji klubovi, izgledati kao ocvala, otromboljena rok-zvezda, kao Elvis na poslednjim nastupima, kada je debeo, nezainteresovan i spreman da vređa publiku, vispren da se svađa sa navijačima i sudijama, da pusti da život, igra i napadi prolaze mimo njega, kao muzičar koji je svoju poslednju dobru pesmu snimio godinama unazad, i sada živi na konto stare slave, pred sve manje ljudi ispred bine na svakoj sledećoj turneji.

Istorija je nepravedna prema umetnicima koji se na pozornici zadrže duže nego što kritičari i kritizeri misle da je pristojno: Džimi, Kurt i Dženis će zauvek ostati mladi, Bitlsi će zauvek biti bolji od Stonsa ne samo zbog muzike, nego i zato što su otišli pravo sa krova kada su bili vladari i nisu nam dali priliku da ih vidimo u tužnom izdanju prosjačenja još malo medijske pažnje; zato je Maradona veći od Pelea, jer je pao na vreme, jer sećanje ne pita kakav je ko bio igrač, već šta je moglo biti; zato su Ronaldinja počeli da posmatraju kao otužnog Džar-Džar Binksa, a ne džedaja koji je svetlosnim mačem sakrivenim u desnoj kopački mogao da sruši čitavu zlu Galaktičku imperiju.

Ono što je bila Ronaldinjova najveća prednost, njegov najveći i najdivniji kvalitet, ona želja za igrom i igranjem, postalo je njegov usud. Šou se završio i zabava je prestala, čudesni sjaj koji je zaslepljivao rivale i vraćao veru u fudbal odavno je nestao, a bez toga Ronaldinjo više nikada nije bio veseli telal drugačijeg sveta.

Zato je jedina gora vest od one s početka teksta, od bednika koji su zviždali najvećem prijatelju fudbala 21. veka, bila upravo poslednja Ronaldinjova izjava, od pre neki dan, da će uprkos lošem iskustvu u Fluminenseu nastaviti da igra, da traži novi klub i čeka angažman.

Ne treba ti to, legendo, ovo nije utakmica u kojoj možeš da pobediš, ma koliko trikova da ti je ostalo u arsenalu koji si ljubomorno gradio još devedesetih u svom Porto Alegreu. Ne treba ti više nijedan urlik neobrazovanih bezumnika, taj poslednji zvižduk pristojnosti ove planete. Ne zaslužuješ niti jednu ružnu reč, majstore, ali se čini da je jedini način da ih izbegneš onaj koji podrazumeva da se više ne zoveš fudbalerom.

Idi u penziju, Ronaldinjo, ne da bi sačuvao svoj obraz, već da bi sačuvao naš.