Шаиновић открио како су људи убијани у Хагу

Бивши премијер Србије и потпредседник Владе СРЈ Никола Шаиновић у интервјуу открива како је проводио дане у затвору, с ким се највише дружио, шта је причао са Слободаном Милошевићем, Ратком Младићем, Радованом Караџићем, али и открива од које су то мистериозне болести боловали сви затвореници у Хагу!

Србија 11.10.2015 | 12:20

– Хаг је једно мрачно место – каже нам Шаиновић на почетку разговора о његовом боравку у затвору.

– 2002. године сам отишао у Хаг. Када сам дошао у затвор било је све јако тешко и мучно. За мене лично била је тешка и оптужница, која је била чиста политичка, а претило ми је кривично суђење и доживотна робија. Када сам све то видео, прошао и издржао онда сам тек видео и све друге заробљенике. Сви смо делили исту муку, све нас је спајала једна ствар, а то је неизвесност која је владала у Хагу. Тужилац је знао да у сред поступка промени оптужницу, укине неке тачке или дода нове. То није било уопште безазлено.

– Тај елемент неизвесности упутила нас је једне на друге, комшија у ћелији нам је постао све. Више није битно ко је Србин, Хрват, Босанац, сви имамо исту муку, некоме се разболи дете, некоме жена, проблеми сваког појединца сви исто проживљавамо.

Ми смо у медијима могли да читамо да сте се ви тамо сјајно проводили, пекли прасиће за славе, дочекивали Нову годину…

– Знам, да су у Србији говорили ено они тамо славе, доносе прасиће. Ипак, нико није знао да су та крсна слава, рођендани, Нове године били најтужнији елементи боравка у затвору. Јер нама тада постаје јасно да нисмо код својих кућа, са својом породицом, већ да смо у затвору и питамо се да ли ћемо икада изаћи и видети своје. Те прославе имају највише ћутања, а то што свако дође код свакога је зато што свако има исти проблем и свакоме се он види на лицу. Временом ви се с неким зближите више, а с неким мање. Ја нисам хвала Богу имао проблема.

С ким сте се Ви највише дружили у Хагу?

– Највише сам се дружио са генералима Ојданићем, Пандуревићем, Крстићем и Милетићем, као и са Хрватима из БиХ. С њима сам проводио сваки дан.

А од ових “крупнијих играча” као што су Милошевић, Шешељ, Караџић, Младић, …

– Са Шешељом сам у задње време био заједно и виђали смо се сваки дан. Чуо сам се и видео са њим и сада када сам дошао. Желим да видим и Горана Хаџића. Слободан Милошевић ме је ставио на списак сведока, па ми је то омогућило да с њим проводим сате у разговору, јер је могао службено да ме позове кад год је то желео.

Како сте поднели смрт Слободана Милошевића?

– Тешко сам поднео Слобину смрт у Хагу. Ми се знамо годинама, још из времена када је он био директор Техногаса. Сваки такав губитак је тежак, а његова смрт у Хагу била је најтрагичнија и мислим да су сви у његовој смрти видели себе. Ја сам тако тада схватио да све оно што су пројектовали да пише у његовој пресуди писаће у мојој. Писало би то и овако, али не толико јако као и сада.

Да ли је Милошевић био свестан шта му се спрема?

– Слоба је био врло свестан шта му се спрема. Например, 1998. године Влада СРЈ треба да именује човека за сарадњу са ОЕБС-ом јел долази Вокер. Према процедури, председник владе на челу је те комисије, а тада је то био Момир Булатовић, који у канцеларији код Милошевића, каже: “Ево ја ћу формирати ту комисију, ја ћу бити на њеном челу”. Милошевић му тада одговара: “Немој ти, пусти нека то буде Шаја. Сви ћемо ми на челу са мном завршити у Хагу”. Ја сам тада био потпредседник владе и био сам на челу те комисије. Ето једног од доказа да је Милошевић још 1998. године знао шта му се спрема.

Милошевић је један период био фактор стабилности за Запад, па је постао касапин.

– Баш тако. Ми смо били фактор стабилности на Балкану док нисмо спровели Дејтонски споразум. Тако је једне среде Слободан Милошевић био принц Балкана у медиима са Запада, а већ у четвртак за исте те медије био је касапин. Ни мање ни више.

Мира Марковић је издала мемоаре “Овако је то било” да ли сте се чули с њом?

– Са Миром се нисам још чуо, имам посредно контакт са њом јер не желим никога да излажем непријатностима. Знате кад вам се неко јави из Хага буде то психички тешко за обе стране, крену сузе, мучни разговори…

У каквим сте односима били са Радованом Караџићем и Ратком Младићем?

– Са Младићем и Караџићем имао сам врло присне односе. Генерал Маладић када је дошао у Хаг директно је дошао код мене у ћелију. Онда смо му Ојданић и ја помогли да се среди. Он је озбиљно болестан, чудо је како је жив. Има врло тврд организам у односу на шта је све преживео. Буквално је био на ивици смрти. Преживео је јаке мождане ударе, а то колико се опоравио је већ чудо. Ратко је увек директан, оштар и како се понашао напољу тако се понаша у затвору. Караџић је такође био у тешкој ситиуацији здравственој и психичкој. Једино адреналин одбране их држи у животу, али дуго бити на том адреналину није лако.

Која је то болест владала у Хагу, а на коју имун нико није био?

- Хашки грип! То је био наш назив за депресију. Кад један упадне у њу сутра су сви у депресији. Ширила се као зла коб и није бирала Србе, Хрвате или Босанце. Неко изађе из ње за два дана, а неко изађе тек за више месеци. То је тај хашки амбијент. Сви смо боловали од тог грипа. Имао сам и ја тешке али и лакше облике хашког грипа, али сам научио да се изборим с њим. Ја сам имао ту предност јер ми је комуникација са људима лако ишла и онда ја у разговорима са особљем затвора, са затвореницима помажући њима заправо сам лечио себе.

Имали смо прилике да чујемо да су се затвореници жалили на лечење у затвору, јел то заиста било толико лоше?

– Тамо је лекар опште праксе основ свега, он чак врши и интервенције, а то је за све нас било језиво. Сви заједно смо се нервирали и набијали себи тензије, стресове, а онда када се на то додају лични проблеми, оптужнице и она хашка неизвесност човек мора да оболи и због тога је све већи број карцинома који је убијао затворенике.

Како сте проводили слободно време?

– Ја нисам имао забаву, ни спорт, нисам играо ни шах, нисам читао романе, игнорисао сам забаву. Читао сам научне часописе и пратио све светске вести. Ја сам успоравао живот, редуковао сам своје активности, за разлику од другара који су измишљали све друге ствари, како би им време брже прошло. То се онда одразило код мене да сам у једном тренутку потпуно игнорисао време, код мене није било разлике између среде и петка, јануара или децембра. То је био мој одбрамбени механизам.

Ипак, све се на крају колико толико добро завршило, ако може тако да се каже, на слободи сте у својој Србији, са својом породицом.

– Патио сам много у Хагу. Судија је у мојој пресуди уписао, да сам осуђен јер сам припадао злочиначком подухвату са циљем да се делимично протера албанско становништво да би се тиме променио етнички баланс и обезбедила контрола Србије над Косовом. Морам да кажем и то да ова моја осуда не производи никакве ратне штете за Србију, осуђен сам ја као појединац и ако Судско веће каже да о овом подухвату нема материјалног доказа, нити сведока, већ то суд извлачи из целине. Такође мени је важно да у пресуди пише и то да је тај подухват почео да се ради после првих бомби и да најгори злочини и убиства цивила нису била део плана и подухвата већ су се десила изван тога. Мени и пише у пресуди да ја нисам био директно упознат са злочинима и да нисам био ни дужан да будем упознат са свим догађајима, али такође пише да је нама било предвидљиво да се злочин могао догодити.

Извор: Телеграф