Šainović otkrio kako su ljudi ubijani u Hagu

Bivši premijer Srbije i potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović u intervjuu otkriva kako je provodio dane u zatvoru, s kim se najviše družio, šta je pričao sa Slobodanom Miloševićem, Ratkom Mladićem, Radovanom Karadžićem, ali i otkriva od koje su to misteriozne bolesti bolovali svi zatvorenici u Hagu!

Srbija 11.10.2015 | 12:20

– Hag je jedno mračno mesto – kaže nam Šainović na početku razgovora o njegovom boravku u zatvoru.

– 2002. godine sam otišao u Hag. Kada sam došao u zatvor bilo je sve jako teško i mučno. Za mene lično bila je teška i optužnica, koja je bila čista politička, a pretilo mi je krivično suđenje i doživotna robija. Kada sam sve to video, prošao i izdržao onda sam tek video i sve druge zarobljenike. Svi smo delili istu muku, sve nas je spajala jedna stvar, a to je neizvesnost koja je vladala u Hagu. Tužilac je znao da u sred postupka promeni optužnicu, ukine neke tačke ili doda nove. To nije bilo uopšte bezazleno.

– Taj element neizvesnosti uputila nas je jedne na druge, komšija u ćeliji nam je postao sve. Više nije bitno ko je Srbin, Hrvat, Bosanac, svi imamo istu muku, nekome se razboli dete, nekome žena, problemi svakog pojedinca svi isto proživljavamo.

Mi smo u medijima mogli da čitamo da ste se vi tamo sjajno provodili, pekli prasiće za slave, dočekivali Novu godinu…

– Znam, da su u Srbiji govorili eno oni tamo slave, donose prasiće. Ipak, niko nije znao da su ta krsna slava, rođendani, Nove godine bili najtužniji elementi boravka u zatvoru. Jer nama tada postaje jasno da nismo kod svojih kuća, sa svojom porodicom, već da smo u zatvoru i pitamo se da li ćemo ikada izaći i videti svoje. Te proslave imaju najviše ćutanja, a to što svako dođe kod svakoga je zato što svako ima isti problem i svakome se on vidi na licu. Vremenom vi se s nekim zbližite više, a s nekim manje. Ja nisam hvala Bogu imao problema.

S kim ste se Vi najviše družili u Hagu?

– Najviše sam se družio sa generalima Ojdanićem, Pandurevićem, Krstićem i Miletićem, kao i sa Hrvatima iz BiH. S njima sam provodio svaki dan.

A od ovih “krupnijih igrača” kao što su Milošević, Šešelj, Karadžić, Mladić, …

– Sa Šešeljom sam u zadnje vreme bio zajedno i viđali smo se svaki dan. Čuo sam se i video sa njim i sada kada sam došao. Želim da vidim i Gorana Hadžića. Slobodan Milošević me je stavio na spisak svedoka, pa mi je to omogućilo da s njim provodim sate u razgovoru, jer je mogao službeno da me pozove kad god je to želeo.

Kako ste podneli smrt Slobodana Miloševića?

– Teško sam podneo Slobinu smrt u Hagu. Mi se znamo godinama, još iz vremena kada je on bio direktor Tehnogasa. Svaki takav gubitak je težak, a njegova smrt u Hagu bila je najtragičnija i mislim da su svi u njegovoj smrti videli sebe. Ja sam tako tada shvatio da sve ono što su projektovali da piše u njegovoj presudi pisaće u mojoj. Pisalo bi to i ovako, ali ne toliko jako kao i sada.

Da li je Milošević bio svestan šta mu se sprema?

– Sloba je bio vrlo svestan šta mu se sprema. Naprimer, 1998. godine Vlada SRJ treba da imenuje čoveka za saradnju sa OEBS-om jel dolazi Voker. Prema proceduri, predsednik vlade na čelu je te komisije, a tada je to bio Momir Bulatović, koji u kancelariji kod Miloševića, kaže: “Evo ja ću formirati tu komisiju, ja ću biti na njenom čelu”. Milošević mu tada odgovara: “Nemoj ti, pusti neka to bude Šaja. Svi ćemo mi na čelu sa mnom završiti u Hagu”. Ja sam tada bio potpredsednik vlade i bio sam na čelu te komisije. Eto jednog od dokaza da je Milošević još 1998. godine znao šta mu se sprema.

Milošević je jedan period bio faktor stabilnosti za Zapad, pa je postao kasapin.

– Baš tako. Mi smo bili faktor stabilnosti na Balkanu dok nismo sproveli Dejtonski sporazum. Tako je jedne srede Slobodan Milošević bio princ Balkana u mediima sa Zapada, a već u četvrtak za iste te medije bio je kasapin. Ni manje ni više.

Mira Marković je izdala memoare “Ovako je to bilo” da li ste se čuli s njom?

– Sa Mirom se nisam još čuo, imam posredno kontakt sa njom jer ne želim nikoga da izlažem neprijatnostima. Znate kad vam se neko javi iz Haga bude to psihički teško za obe strane, krenu suze, mučni razgovori…

U kakvim ste odnosima bili sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem?

– Sa Mladićem i Karadžićem imao sam vrlo prisne odnose. General Maladić kada je došao u Hag direktno je došao kod mene u ćeliju. Onda smo mu Ojdanić i ja pomogli da se sredi. On je ozbiljno bolestan, čudo je kako je živ. Ima vrlo tvrd organizam u odnosu na šta je sve preživeo. Bukvalno je bio na ivici smrti. Preživeo je jake moždane udare, a to koliko se oporavio je već čudo. Ratko je uvek direktan, oštar i kako se ponašao napolju tako se ponaša u zatvoru. Karadžić je takođe bio u teškoj sitiuaciji zdravstvenoj i psihičkoj. Jedino adrenalin odbrane ih drži u životu, ali dugo biti na tom adrenalinu nije lako.

Koja je to bolest vladala u Hagu, a na koju imun niko nije bio?

- Haški grip! To je bio naš naziv za depresiju. Kad jedan upadne u nju sutra su svi u depresiji. Širila se kao zla kob i nije birala Srbe, Hrvate ili Bosance. Neko izađe iz nje za dva dana, a neko izađe tek za više meseci. To je taj haški ambijent. Svi smo bolovali od tog gripa. Imao sam i ja teške ali i lakše oblike haškog gripa, ali sam naučio da se izborim s njim. Ja sam imao tu prednost jer mi je komunikacija sa ljudima lako išla i onda ja u razgovorima sa osobljem zatvora, sa zatvorenicima pomažući njima zapravo sam lečio sebe.

Imali smo prilike da čujemo da su se zatvorenici žalili na lečenje u zatvoru, jel to zaista bilo toliko loše?

– Tamo je lekar opšte prakse osnov svega, on čak vrši i intervencije, a to je za sve nas bilo jezivo. Svi zajedno smo se nervirali i nabijali sebi tenzije, stresove, a onda kada se na to dodaju lični problemi, optužnice i ona haška neizvesnost čovek mora da oboli i zbog toga je sve veći broj karcinoma koji je ubijao zatvorenike.

Kako ste provodili slobodno vreme?

– Ja nisam imao zabavu, ni sport, nisam igrao ni šah, nisam čitao romane, ignorisao sam zabavu. Čitao sam naučne časopise i pratio sve svetske vesti. Ja sam usporavao život, redukovao sam svoje aktivnosti, za razliku od drugara koji su izmišljali sve druge stvari, kako bi im vreme brže prošlo. To se onda odrazilo kod mene da sam u jednom trenutku potpuno ignorisao vreme, kod mene nije bilo razlike između srede i petka, januara ili decembra. To je bio moj odbrambeni mehanizam.

Ipak, sve se na kraju koliko toliko dobro završilo, ako može tako da se kaže, na slobodi ste u svojoj Srbiji, sa svojom porodicom.

– Patio sam mnogo u Hagu. Sudija je u mojoj presudi upisao, da sam osuđen jer sam pripadao zločinačkom poduhvatu sa ciljem da se delimično protera albansko stanovništvo da bi se time promenio etnički balans i obezbedila kontrola Srbije nad Kosovom. Moram da kažem i to da ova moja osuda ne proizvodi nikakve ratne štete za Srbiju, osuđen sam ja kao pojedinac i ako Sudsko veće kaže da o ovom poduhvatu nema materijalnog dokaza, niti svedoka, već to sud izvlači iz celine. Takođe meni je važno da u presudi piše i to da je taj poduhvat počeo da se radi posle prvih bombi i da najgori zločini i ubistva civila nisu bila deo plana i poduhvata već su se desila izvan toga. Meni i piše u presudi da ja nisam bio direktno upoznat sa zločinima i da nisam bio ni dužan da budem upoznat sa svim događajima, ali takođe piše da je nama bilo predvidljivo da se zločin mogao dogoditi.

Izvor: Telegraf