Анализа: Клоп и Коп - сродне душе!

Јирген Клоп је све оно што је Ливерпул некада био и све оно што навијачи Ливерпула и даље очекују да њихов клуб буде.

Фудбал 12.10.2015 | 00:00

Још је Платон писао о томе, у „Гозби“. Некада давно, људи се нису делили на мушкарце и жене. Постојало је само једно биће, но било је проклето и замерило се боговима – руку на срце, грчким се боговима тешко не замерити; то вам је једна посве луда багра – па су их ови силом и муњама раздвојили. Од тада, циљ сваког мушкарца и сваке жене је да пронађе своју „другу половину“, ону с којом се савршено уклапа, с којом све перфектно „кликне“, као два дела дечје слагалице, особу која је иста као ти и твоје огледало, која те чини бољим и без које никада нећеш бити потпун, ни задовољан, ни срећан...

Израз који све ово означава у српски ће језик доћи из латинског, превешћемо „анима гемелла“ као „сродна душа“, мада је енглески термин неупоредиво бољи. „Соулмате“ кажу Енглези, и ето малог семантичког чуда: та кратка реч „мате“ може значити и сексуални пар (јер се сродне душе спајају и физички), и доброг ортака (јер је важно наћи неког ко ће вам бити пријатељ), и партнера, парњака, помоћника, и супруга (јер зашто не озваничити везу када се већ пронађете), али и шаховски мат (јер сте, ерм, пред победом у партији живота)...

На трагању за сродном душом, од Платона преко Библије до данашњих дана, заснива се цела (поп) култура – некада та потрага буде успешна, као код Лепотице и Звери, као код Дарсија и Елиазабет, као у, упркос свему, „Вечном сјају беспрекорног ума“, некада се заврши у плачу и сузама, или тек у неразумевању околине и контекста, као код Рета и Скарлет...

Ни фудбал није имун на Платоново понекад платонско проклетство: шта је романса Дијега Арманда Марадоне и Напуља него онај „клик“ који се чује када космос климне главом и намигне; можете ли да замислите Месија било где другде сем у Барселони; зар није љубав из школске клупе Франческа Тотија и Роме тестамент да постоје „соулматес“ и у фудбалу, као и Ђиђија Риве и Каљарија, кад смо већ на Апенинима – али неки људи, неки фудбалери, тренери, стручњаци, проведу цео живот трагајући за сродном клупском душом, и никада не остваре потенцијал који имају...

Тако је изгледало, као да ће се њих двоје занавек промашити, дуготрајно очијукање Ливерпула и Јиргена Клопа. Немац који нимало не личи на Немца и клуб који одавно не личи на себе знали су да су створени једно за друго, али грах им никако није падао како треба.

Још од почетка ове деценије, с кулминацијом у оној сезони када је Клопов Дортмунд стигао до финала Лиге шампиона, навијачи Ливерпула знали су да је баш он тај, само што су саобраћајни знаци који су водили до Клопа углавном били лажни и водили право у пропаст или још једну сезону туге и спотицања – као када је Брендан Роџерс летос добио још једну шансу, иако смо се сви надали да он само позајмљује своју задњицу као грејач места једном брадатом Немцу.

Није било, ако посматрате литерарне и филмске романсе, тешко закључити да су Клоп и Коп сродне душе. Не само због „Yоу'лл Невер Wалк Алоне“ коју је Жути зид потоњих година изводио боље него оригинални оркестар са Енфилда, већ због енергије коју је тај првобитни хипстер међу тренерима емитовао у свакој секунди.

Јирген Клоп је све оно што је Ливерпул некада био и све оно што навијачи Ливерпула и даље очекују да њихов клуб буде. Да је живео пре пола века, лако би га било замислити како студентски љубопитљиво седи у легендарном Боот Роому и слуша, упија знање Шенклија, Пејслија, Фагана.

Клоп је лојалан, елоквентан, гласан, без длаке на језику и без комплекса ниже или више вредности, оптимистичан, загледан у будућност али увек свестан светле прошлости. Дечачки је искрен (једном приликом „на кеца“ се сетио који је био први порно-филм који је икада гледао, све с масним детаљима, чак је и новинар који му је поставио то питање био забезекнут; можете ли да замислите Муриња или Анчелотија како уз осмех причају о тинејџерском онанисању? Али то је Клоп... И ако вас баш занима, филм се звао „Јозефина Муценбахер: Каква је стварно била“ и има га на торентима), што му у суровом свету, на дуже стазе, може донети више штете; па шта и ако је тако, и то је за људе.

Он воли фудбал, радује му се и жели да игра донесе радост (и обрнуто), што је за причу која је почела у четвртак поподне, када је парафирао уговор у Мелвуду, веома важно...

Ливерпул је све до позних осамдесетих био перјаница енглеског, али и европског фудбала. Није он стекао поклонике широм планете само на титуле, само због доминације Првом дивизијом и због четири титуле првака континента, већ много више начином игре; посед лопте, пресинг, хајвејевски галоп по крилима, брзина у предаји и транзицији, аперкат противнику док још не зна ни где је дошао, док Енфилд подхртава исписујући још једну легендарну европску ноћ – за то је крива Црвена звезда, али то је већ нека друга прича – и није ни чудо што је Ливерпул био у игри за титулу и под Роџерсом у оне три четврти сезоне када је играо баш тако, са дебелим замајцем у историји...

Долазак Клопа у Ливерпул неизмерно је важан за пољуљани имиџ клуба. Још од Рафаела Бенитеза, лета 2004, Црвени нису показали толику амбицију, нису треснули песницом о сто и рекли „И ми смо велики, и ми се нешто питамо“, што је било белодано и по тренерским решењима, и по играчком кадру, пошто је фамозни „трансфер комитет“ био усредсређен на другу платежну и квалитативну лигу појачања.

А ту је и фактор оне историје која се понавља, само што би сада тај рулет могао да стане на црвено... Када је Клоп 2008. дошао у Дортмунд, Борусија је била на коленима. Умало банкротирана, без икаквих очекивања, великан на конопцима и на стакленим ногама кроз које су се једва назирале контуре оног клуба што је 1997. на чудесан начин покорио Европу; од свега је имала само име, чак је и страст армије под транспарентом „Ецхте Лиебе“ била спласнула.

Ливерпул нема превише финансијских проблема, и није био у опасности од катанца, али далеко од тога да је конкурентан новој премијерлигашкој буржоазији. Нема зато ни полета, и често суботња поподнева на Енфилду више личе на мамурни првомајски пикник него на долазак у истински сакрални објекат фудбала. Нема то везе ни са туристима који су заузели Коп и Ени Роуд и отерали Скаузере, не, више с колотечином и резигнираношћу, са ступором у који су упали и навијачи и њихови „љубимци“ (мада је ретко ко од оних момака који се већ годину и по муче по зеленом правоугаонику баш мио трибинама).

А знамо да ништа не разбија колотечину као права љубав...

И знамо, још више, да права љубав тражи преданост, стрпљење и жртве...

Неко ће бити повређен: уз сву своју „лајкабилност“, Клоп није човек који је спреман на компромисе када је љубав, пардон фудбал у питању. Није реч само о „трансфер комитету“ који су наметнуле неповерљиве америчке газде из ФСГ-а, то би некако и прегурао – па ни у Дортмунду није имао потпуно одрешене руке – колико у стилу игре који бриљантни тактичар из Штутгарта захтева.

Део екипе Ливерпула не изгледа као да би икада могло да се уклопи у његов високоенергетски „Гегенпрессинг“, а Клоп је и из Борусије умео да отера скупо плаћене ведете, и да се ослони на своје ађутанте на терену, како би му свлачионица била фанатично одана.

То ће, с једне стране, значити да би могла да ради црвена метла – посебно ако се узме у обзир да је Клоп имао времена добро да простудира играче Ливерпула, и да је толико интелигентан да схвати да ће морати унеколико да промени филозофију, јер Бундеслига ни издалека не личи на Премијер лигу – али и да ће процветати хиљаду цветова неких заборављених или фудбалера пали у немилост код заблуделог Роџерса.

„Клоппо“ је „намирисао“ Ројса, Левандовског и Кагаву, „Клоппо“ је Гецеа, Гроскројца и Хумелса начинио светским првацима, нашао места многим изгубљеним играчима, па је засигурно чак и наш Лазар Марковић, тамо у Истанбулу, с осмехом јуче читао вести из свог матичног клуба и ускликнуо „Херзлицх wиллкоммен“...

Остаје, дакле, само један питање: да ли су се „сродне душе“ Ливерпула и Јиргена Клопа нашле у правом тренутку, јер и тајминг и околности – знамо то код Ромеа и Јулије, знамо то код Квазимода и Есмералде, знамо то код тренера Роберта Просинечког и Црвене звезде – умеју да сатру и униште романсу, па од везе за цео живот остане кајање и питање „шта је могло да буде“; и још једно, да ли ће зликовци којима обилује свака бајка, у овом случају све оне мурињовске вештице и арапски шеици, имати превише јаку хорду својих зомбија...

Па и ако буде тако, па и ако космос не намигне и насмејани брадоња за три године не подигне пехар намењен прваку Енглеске, нема везе, биће то путовање које ће се памтити.

Баш као оне једине праве љубави...