Analiza: Klop i Kop - srodne duše!

Jirgen Klop je sve ono što je Liverpul nekada bio i sve ono što navijači Liverpula i dalje očekuju da njihov klub bude.

Fudbal 12.10.2015 | 00:00

Još je Platon pisao o tome, u „Gozbi“. Nekada davno, ljudi se nisu delili na muškarce i žene. Postojalo je samo jedno biće, no bilo je prokleto i zamerilo se bogovima – ruku na srce, grčkim se bogovima teško ne zameriti; to vam je jedna posve luda bagra – pa su ih ovi silom i munjama razdvojili. Od tada, cilj svakog muškarca i svake žene je da pronađe svoju „drugu polovinu“, onu s kojom se savršeno uklapa, s kojom sve perfektno „klikne“, kao dva dela dečje slagalice, osobu koja je ista kao ti i tvoje ogledalo, koja te čini boljim i bez koje nikada nećeš biti potpun, ni zadovoljan, ni srećan...

Izraz koji sve ovo označava u srpski će jezik doći iz latinskog, prevešćemo „anima gemella“ kao „srodna duša“, mada je engleski termin neuporedivo bolji. „Soulmate“ kažu Englezi, i eto malog semantičkog čuda: ta kratka reč „mate“ može značiti i seksualni par (jer se srodne duše spajaju i fizički), i dobrog ortaka (jer je važno naći nekog ko će vam biti prijatelj), i partnera, parnjaka, pomoćnika, i supruga (jer zašto ne ozvaničiti vezu kada se već pronađete), ali i šahovski mat (jer ste, erm, pred pobedom u partiji života)...

Na traganju za srodnom dušom, od Platona preko Biblije do današnjih dana, zasniva se cela (pop) kultura – nekada ta potraga bude uspešna, kao kod Lepotice i Zveri, kao kod Darsija i Eliazabet, kao u, uprkos svemu, „Večnom sjaju besprekornog uma“, nekada se završi u plaču i suzama, ili tek u nerazumevanju okoline i konteksta, kao kod Reta i Skarlet...

Ni fudbal nije imun na Platonovo ponekad platonsko prokletstvo: šta je romansa Dijega Armanda Maradone i Napulja nego onaj „klik“ koji se čuje kada kosmos klimne glavom i namigne; možete li da zamislite Mesija bilo gde drugde sem u Barseloni; zar nije ljubav iz školske klupe Frančeska Totija i Rome testament da postoje „soulmates“ i u fudbalu, kao i Điđija Rive i Kaljarija, kad smo već na Apeninima – ali neki ljudi, neki fudbaleri, treneri, stručnjaci, provedu ceo život tragajući za srodnom klupskom dušom, i nikada ne ostvare potencijal koji imaju...

Tako je izgledalo, kao da će se njih dvoje zanavek promašiti, dugotrajno očijukanje Liverpula i Jirgena Klopa. Nemac koji nimalo ne liči na Nemca i klub koji odavno ne liči na sebe znali su da su stvoreni jedno za drugo, ali grah im nikako nije padao kako treba.

Još od početka ove decenije, s kulminacijom u onoj sezoni kada je Klopov Dortmund stigao do finala Lige šampiona, navijači Liverpula znali su da je baš on taj, samo što su saobraćajni znaci koji su vodili do Klopa uglavnom bili lažni i vodili pravo u propast ili još jednu sezonu tuge i spoticanja – kao kada je Brendan Rodžers letos dobio još jednu šansu, iako smo se svi nadali da on samo pozajmljuje svoju zadnjicu kao grejač mesta jednom bradatom Nemcu.

Nije bilo, ako posmatrate literarne i filmske romanse, teško zaključiti da su Klop i Kop srodne duše. Ne samo zbog „You'll Never Walk Alone“ koju je Žuti zid potonjih godina izvodio bolje nego originalni orkestar sa Enfilda, već zbog energije koju je taj prvobitni hipster među trenerima emitovao u svakoj sekundi.

Jirgen Klop je sve ono što je Liverpul nekada bio i sve ono što navijači Liverpula i dalje očekuju da njihov klub bude. Da je živeo pre pola veka, lako bi ga bilo zamisliti kako studentski ljubopitljivo sedi u legendarnom Boot Roomu i sluša, upija znanje Šenklija, Pejslija, Fagana.

Klop je lojalan, elokventan, glasan, bez dlake na jeziku i bez kompleksa niže ili više vrednosti, optimističan, zagledan u budućnost ali uvek svestan svetle prošlosti. Dečački je iskren (jednom prilikom „na keca“ se setio koji je bio prvi porno-film koji je ikada gledao, sve s masnim detaljima, čak je i novinar koji mu je postavio to pitanje bio zabezeknut; možete li da zamislite Murinja ili Ančelotija kako uz osmeh pričaju o tinejdžerskom onanisanju? Ali to je Klop... I ako vas baš zanima, film se zvao „Jozefina Mucenbaher: Kakva je stvarno bila“ i ima ga na torentima), što mu u surovom svetu, na duže staze, može doneti više štete; pa šta i ako je tako, i to je za ljude.

On voli fudbal, raduje mu se i želi da igra donese radost (i obrnuto), što je za priču koja je počela u četvrtak popodne, kada je parafirao ugovor u Melvudu, veoma važno...

Liverpul je sve do poznih osamdesetih bio perjanica engleskog, ali i evropskog fudbala. Nije on stekao poklonike širom planete samo na titule, samo zbog dominacije Prvom divizijom i zbog četiri titule prvaka kontinenta, već mnogo više načinom igre; posed lopte, presing, hajvejevski galop po krilima, brzina u predaji i tranziciji, aperkat protivniku dok još ne zna ni gde je došao, dok Enfild podhrtava ispisujući još jednu legendarnu evropsku noć – za to je kriva Crvena zvezda, ali to je već neka druga priča – i nije ni čudo što je Liverpul bio u igri za titulu i pod Rodžersom u one tri četvrti sezone kada je igrao baš tako, sa debelim zamajcem u istoriji...

Dolazak Klopa u Liverpul neizmerno je važan za poljuljani imidž kluba. Još od Rafaela Beniteza, leta 2004, Crveni nisu pokazali toliku ambiciju, nisu tresnuli pesnicom o sto i rekli „I mi smo veliki, i mi se nešto pitamo“, što je bilo belodano i po trenerskim rešenjima, i po igračkom kadru, pošto je famozni „transfer komitet“ bio usredsređen na drugu platežnu i kvalitativnu ligu pojačanja.

A tu je i faktor one istorije koja se ponavlja, samo što bi sada taj rulet mogao da stane na crveno... Kada je Klop 2008. došao u Dortmund, Borusija je bila na kolenima. Umalo bankrotirana, bez ikakvih očekivanja, velikan na konopcima i na staklenim nogama kroz koje su se jedva nazirale konture onog kluba što je 1997. na čudesan način pokorio Evropu; od svega je imala samo ime, čak je i strast armije pod transparentom „Echte Liebe“ bila splasnula.

Liverpul nema previše finansijskih problema, i nije bio u opasnosti od katanca, ali daleko od toga da je konkurentan novoj premijerligaškoj buržoaziji. Nema zato ni poleta, i često subotnja popodneva na Enfildu više liče na mamurni prvomajski piknik nego na dolazak u istinski sakralni objekat fudbala. Nema to veze ni sa turistima koji su zauzeli Kop i Eni Roud i oterali Skauzere, ne, više s kolotečinom i rezigniranošću, sa stuporom u koji su upali i navijači i njihovi „ljubimci“ (mada je retko ko od onih momaka koji se već godinu i po muče po zelenom pravougaoniku baš mio tribinama).

A znamo da ništa ne razbija kolotečinu kao prava ljubav...

I znamo, još više, da prava ljubav traži predanost, strpljenje i žrtve...

Neko će biti povređen: uz svu svoju „lajkabilnost“, Klop nije čovek koji je spreman na kompromise kada je ljubav, pardon fudbal u pitanju. Nije reč samo o „transfer komitetu“ koji su nametnule nepoverljive američke gazde iz FSG-a, to bi nekako i pregurao – pa ni u Dortmundu nije imao potpuno odrešene ruke – koliko u stilu igre koji briljantni taktičar iz Štutgarta zahteva.

Deo ekipe Liverpula ne izgleda kao da bi ikada moglo da se uklopi u njegov visokoenergetski „Gegenpressing“, a Klop je i iz Borusije umeo da otera skupo plaćene vedete, i da se osloni na svoje ađutante na terenu, kako bi mu svlačionica bila fanatično odana.

To će, s jedne strane, značiti da bi mogla da radi crvena metla – posebno ako se uzme u obzir da je Klop imao vremena dobro da prostudira igrače Liverpula, i da je toliko inteligentan da shvati da će morati unekoliko da promeni filozofiju, jer Bundesliga ni izdaleka ne liči na Premijer ligu – ali i da će procvetati hiljadu cvetova nekih zaboravljenih ili fudbalera pali u nemilost kod zabludelog Rodžersa.

„Kloppo“ je „namirisao“ Rojsa, Levandovskog i Kagavu, „Kloppo“ je Gecea, Groskrojca i Humelsa načinio svetskim prvacima, našao mesta mnogim izgubljenim igračima, pa je zasigurno čak i naš Lazar Marković, tamo u Istanbulu, s osmehom juče čitao vesti iz svog matičnog kluba i uskliknuo „Herzlich willkommen“...

Ostaje, dakle, samo jedan pitanje: da li su se „srodne duše“ Liverpula i Jirgena Klopa našle u pravom trenutku, jer i tajming i okolnosti – znamo to kod Romea i Julije, znamo to kod Kvazimoda i Esmeralde, znamo to kod trenera Roberta Prosinečkog i Crvene zvezde – umeju da satru i unište romansu, pa od veze za ceo život ostane kajanje i pitanje „šta je moglo da bude“; i još jedno, da li će zlikovci kojima obiluje svaka bajka, u ovom slučaju sve one murinjovske veštice i arapski šeici, imati previše jaku hordu svojih zombija...

Pa i ako bude tako, pa i ako kosmos ne namigne i nasmejani bradonja za tri godine ne podigne pehar namenjen prvaku Engleske, nema veze, biće to putovanje koje će se pamtiti.

Baš kao one jedine prave ljubavi...