Небитан меч, а значи све! "Орлови", опалите и ви неки шамар!

Звучи шизофрено, али је истинито. Меч који нам ништа не значи постао нам је меч године (?!). И све то због једне албанске играчке, транспарента окаченог о дрон, провокације на коју смо по правилу насели, због које су једни добили батине, а други остали без бодова и шансе да се квалификују на Европско првенство.

Фудбал 08.10.2015 | 19:20

Дакле, вечерас од 20.45 у Елбасану играју Албанија и Србија, а такмичарски безначајно лоптање постало је спортско-друштвено-политички феномен, јер сви знају да Србија ни у пракси, ни у теорији, ни у сновима не може на Евро 2016, па се прича о свему осим о фудбалу.

Читава збрка око утакмице Албанаца и Срба најбоље може да се дефинише речима једног уметника у најави, оснивача сликарског правца кристијанизам, да је у питању "једно лудило састављено од безброј малих лудила на истом месту".

После београдског галиматијаса, премијер Албаније Еди Рама је константно провоцирао српску страну, онда му је српски премијер Александар Вучић одговорио да ћемо их победити усред Албаније, а затим се недељама води расправа о томе хоће ли наш премијер присуствовати мечу. Затим Рама у госте зове Хашима Тачија (?!), министра спољних послова самопроглашене државе Косово, а гарда, полиција, снајперисти и хеликоптерске јединице у Елбасану су приправни као да се спрема рат звезда, а не фудбалска утакмица.

Уз све то, Исмаилу Морини, човеку који је признао да је управљао дроном у Београду и који је ухапшен због поседовања српског пиштоља, на метеорском успону популарности међу Албанцима може да позавиди и италијанска певачица албанског порекла Ана Окса.

Иако многи тврде да су Албанци гостољубив народ, чини се да су видљиве трауме енверхоџовске вишедеценијске изолације, па пред утакмицу у свему виде конспирацију, привиђају им се “гробари” на градским трговима, измишљају приче о некаквим Србима који шверцују дронове преко границе, као и о новчаним понудама локалним хулиганима да изазову прекид утакмице…

Ето, ми смо уверени да је неки навијач Уликс Адеми слагао на Твитеру када је рекао да су му Срби понудили 50.000 евра да започне хаос у Елбасану.
Лажеш, Уликсе, одакле нама 50.000 евра за такве глупости?! Можда ћемо имати 2016, кад нам све крене набоље, али сад их немамо!

Не желимо, елем, да се пред утакмицу у Елбасану позивамо на албанску голготу, страдале по њиховим гудурама, јуначке подвиге српске војске… Није то ова прича.

Ово није ни класична фудбалска прича. Ово је заправо требало да буде више прича о љубави. Према фудбалу наравно. И једној репрезентацији.

Болна је то љубав, јер није узвраћена.

Пет година репрезентација Србије константно доноси патњу својим навијачима. Пет година екипа, чији појединци играју у најбољим европским клубовима, изопштена је из фудбалских збивања. Другим речима, имамо "ферари", а ћелаве му гуме.

Пропустила је та екипа три велика такмичења, два европска и једно Светско првенство, одиграла је 61 меч уз 24 победе, 13 ремија и 24 пораза, променила је шест селектора, одузето јој је шест бодова у квалификацијама (три због службеног пораза од Италије и три после “службене победе” над Албанијом), имала је два жестока прекида утакмица, стотине промењених фудбалера, стотине и стотине хиљада евра плаћених за казне, милионе евра изгубљених због неодласка на велика такмичења, поразе од знаних и незнаних…

Бесни су навијачи, после сваке одгледане утакмице "орлова" мучи их исти проблем као и адолесценте после пијанке - нећу никад више, маме ми.

Али када је фудбал у питању и наша репрезентација, ту нам нема помоћи.

Пре пет година су се у Јужној Африци упознали двојица навијача Србије. И ово је њихова кратка прича.

Два пријатеља, један који је живео у Суботици, а други у Торонту узела су у својим фирмама слободне дане и нашли се у Истанбулу. Одатле су авионом отишли за Триполи, па хватали лет за Јоханезбург. С обзиром на то да је у току било Светско првенство, наравно да није био ни промил шансе да даље нађу авионске карта. А утакмица се играла у Порт Елизабету, дакле, још око 1.000 километара пута. И они шта ће, ставе главу у торбу, а себе у приватни авиончић, који је више личио на комби с крилима него на летелицу. И све то да би гледали 90 минута како Србија игра фудбал. А онда се истим путем вратили кући.

И онда се после неког наредног пораза играчи бране речима како је њима на терену пораз теже пао него навијачима. Добро ако ви тако кажете, али пре него што то опет превалите преко усана прочитајте још једном пасус изнад.

И док су навијачи "орлове" кажњавали неодлажењем на утакмице, празним трибинама, ипак су код куће кришом гледали телевизијски пренос и кидали живце, иако су сто пута рекли - никад више!

И даље воле "орлове", али не заслужују они да се то јавно чује, као што ни стари никад неће признати жени да је поново почео да пуши иако сваких пола сата излази да "баци ђубре".

И после свега, навијачи ништа не траже од "орлова", нити ишта очекују. Најмање што "орлови" могу да учине за све нас јесте да победе у земљи орлова и “мерцедеса”.

Па ето, победите Албанију на терену иако домаћин за тај фикс даје квоту “нула”.

Ма шта победите - згазите је!