Анализа: Камен по камен - ''Кристална Палата''!

Кристал Палас и Манчестер Јунајтед пошли су различитим путевима, ма сливовима од маја 1990. Тек шести или седми лондонски клуб по важности брзо ће склизнути у нижу дивизију, једно време плесати као јо-јо у дечачким рукама између елите и другог квалитативног ранга, да би негде на двадесету годишњицу Вемблија, када је сер Алекс Фергусон спремао своју лабудову песму, Кристална Палата била спремна за парампарчад. Укратко, мирисало је на катастрофу, а онда...

Фудбал 06.10.2015 | 23:45

Мале су то утакмице које мењају фудбалску историју, мале само наизглед, у ствари велике и значајне као онај лептир који махне крилима тек толико да негде у Јапану један математичар промаши седму цифру иза зареза и изврши обредни харакири; има тих мечева које узимате здраво за готово, а они одреде судбину читавог једног покољења.

Једну такву утакмицу – а у ствари две – одиграо је Алан Пардју пре равно 25 година. Плавушан који је изгледао као да је из неког бој-бенда, садашњи менаџер Кристал Паласа, могао је, скупа са својим пријатељима да нам открије једну алтернативну реалност, у којој свет никада добро не упозна извесног Алекса Фергусона.

Био је Вембли, било је финале ФА Купа, јединог куп-такмичења које и данас има смисла (а тада се још мерио барабар са титулом првака), и Палас је играо своје прво – испоставиће се, досад и једино – финале у историји. То како су момци са Селхурста уопште дошли до Вемблија била је прича за себе: у септембру их је неприкосновени Ливерпул, у походу на своју последњу Лигу, опрао са 9:0, али наредног пролећа управо ће Пардју дати гол Црвенима у продужетку за невероватних 4:3 и карту за добри, стари, импозантни Вембли.

Тамо их је чекао Манчестер Јунајтед. Олд Трафорд је био далеко од било каквог “Театра снова”, тек узгредна позорница с које су различити тренери годинама покушавали да уклоне прашину и патину, и никоме то није полазило за руком. Није ни Шкотланђанину што је са Абердином чинио чуда, и била је јавна тајна у фудбалски и географски изолованој Енглеској да ће пораз у финалу ФА Купа, против Кристал Паласа, бити знак да се и Фергусону прикачи епитет губитника, да и он подигне радну књижицу код секретарице и буде проглашен човеком недостојним клупе и титуле Мета Базбија.

Какав је то меч био! Један од оних који су се снимали и преснимавали годинама, све док се ВХС касета не истроши од премотавања; све најбоље што се стекло у британском фудбалу, и мушка и срчана игра и техничка пристојност чије су одсуство Острвљанима увек спочитавали.

Једанаест Енглеза у дресу Паласа наспрам 11 Британаца које је извео забринути и уздрмани Фергусон, два гола Марка Хјуза, један несаломивог капитена Брајана Робсона, савршени камео Ијана Рајта – онај први гол, када на задњицу пошаље два играча и пласира лопту испод голмана успеваће да реплицира само Пол Гаскојн, а никада, на жалост читаве нације, Ијанови синови Шон и Бредли – спуштене штуцне Џона Салакоа и прва поставка теорије која ће се доказивати у наредне две деценије, оне да није готово док Шкотланђанин не запева, пошто је Јунајтед изједначио дубоко у другом продужетку, све то давало је нови подстицај посрамљеном енглеском фудбалу, посебно пред Светско првенство у Италији, где ће их можда и непозивање Ијана Рајта коштати круне за којом толико пате...

Палас је после тих 3:3 у поновљеном мечу имао снаге само за часних 0:1, Алекс Фергусон је освојио свој први трофеј и никада више сенка сумње у његове способности није се надвила над Олд Трафордом, а симпатични клуб из Лондона пропустиће своју највећу прилику да онај материјал из имена макар накратко претворе у сребрнину...

Кристал Палас и Јунајтед заиста су пошли различитим путевима, ма сливовима од маја 1990. Тек шести или седми лондонски клуб по важности брзо ће склизнути у нижу дивизију, једно време плесати као јо-јо у дечачким рукама између елите и другог квалитативног ранга, да би негде на двадесету годишњицу Вемблија, када је сер Алекс Фергусон спремао своју лабудову песму, Кристална Палата била спремна за парампарчад: други банкрот за свега неколико сезона, одузимање бодова због неисплаћивања играча, распродаја подмлатка из цењене школе, све је, укратко, мирисало на катастрофу.

Свега тога, и поноса и бола и чињенице да је некако згрешио прављење империје од Манчестер Јунајтеда, и да је време да се ономе лептиру спутају крила и да се научи памети, мора да се сетио Алан Пардју – сада сед, али и даље шармантан, један од оних људи чији изглед нимало не осликава њихову праву природу; иза фаце професора хемије у каквој средњој школи крије се опасан тип спреман да се побије за своје играче или за своје идеале – и уочи Нове 2015. године, када је из јужног Лондона на крајњи север, у Њукасл, стигло писмо са картом у једном правцу и позивом да се врати правој љубави, па нека буде што бити не може.

Само, није то више онај полу-аматерски колектив који је на шмек другарства и на фору успевао да се носи са јачима од себе – не, Пардју се вратио у један од најбоље организованих клубова у Енглеској, који напредује ситним корацима из сезоне у сезону, из месеца у месец, светли пример да може и другачије...

Пета победа у првих осам кола Премијер лиге Кристал Паласа, сада под Пардјуом – који је навикао да га редовно оспоравају, шта год да ради – и треће, макар до недеље поподне, место на табели; то може да буде чудно само онима које нимало није занимао чудесни успон Кристал Паласа након тешких дана од пре пет пролећа...

“Орлове” са Селхурста спасао је 2010. конзорцијум који чине четири бизнисмена, четири велика навијача клуба, међу којима је најважнији и најгласнији Стив Периш. Милијардер са фризуром Алана Пардјуа из 1990. године, оснивач компаније ТАГ, један од оних нетипичних богаташа налик на Ричарда Бренсона, оркестрирао је мудрим одлукама препород Кристал Паласа: сваке године екипа је завршавала на бољем месту на табели него претходне, сваке године суфицит у каси је био све већи, а књиговођа све дебљи и задовољнији; сада се не крије да је циљ излазак у Европу, а онда ће Пардју већ знати како даље...

Васкрс овог клуба, тако видљив у суботу у раном термину Премијер лиге, када је размонтиран Вест Бромвич Албион уз спектакуларну партију Вилфреда Захе – којег ће управо Фергусон, и ето још једне додирне тачке са Јунајтедом, својевремено означити као будућег великог играча – и стандардно сјајан учинак Кабаја, Панчона, Боласија, систем у којем се зна шта ко ради и који негује један од лепших, поштенијих и ефикаснијих приступа игри, у ствари је дубоко поучна сторија о томе како се заиста прави један клуб. Или стари диже из пепела, свеједно. Не вештачки, већ одоздо, од деце и људи који живе за његове боје и певају његове песме (Паласова је “Глад Алл Овер” Дејва Кларка, троминутног чуда за једно лето које је успело да 1964. свргне чак и Битлсе са првог места топ-листе!)...

То је пример који недостаје и српском фудбалу – помислићете на Чукарички, можда, само што је пословање Паласа неупоредиво транспарентније и без икакве стихије – али много више светском, којег су окупирали сумњиви бизнисмени и лоше газде спремне да тим одбаце чим им досади, као што дете уништи играчку, као што сита свиња преврне корито...

Лоше газде су оне које из мрака вуку конце и нуде неке тајне уговоре, они који руше све пред собом да би, као онај несретни ратни градоначелник Требиња, направили “још љепши и још старији Дубровник”, други поштују град, његове становнике и њихове жеље, а какав је то град, или део града, без духа и фудбалског клуба за који дише...

То је тајна смеса због које је Палас хит ове никад уједначеније и никад луђе Премијер лиге – ваљда ни они који је већ оплакују због неколико пораза у Европи не могу да порекну да је најбоља забава управо ту? – и због које је будућност брижљиво негованог кристала светлуцава и оптимистична.

Баш ту ће бити много посла за Алана Пардјуа. Он зна да се прошлост никако не може променити, ма колико да премотавате ВХС на којем прецизним рукописом пише “Палас-Јунајтед 3:3”, зна и да нема више Алекса Фергусона да му отме место на највећој позорници и осуди га на просечност, али још боље зна да будућност често зависи од само једне утакмице, мале само наизглед, у ствари велике и значајне као онај лептир који махне крилима.

И не би Пардју имао ништа против да та утакмица буде, рецимо, баш 31. октобра, када ће на Селхурст парк, можда у борби за друго или треће место на табели, доћи Манчестер Јунајтед...