Говорио је да пише онако како дише

На данашњи дан 1895. године рођен је Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин) у Константинову - Лењинград.

Свијет 03.10.2015 | 08:50

Златокоси песник Сергеј Јесењин, вечити дечак, сиромах и скитница, боем и кавгаџија, веровао је да је љубав највећа срећа, али и највеће чудо.

Мучило га је то што је она пролазна, као и сам живот. Већина Јесењинових стихова заправо су његове личне исповести. Тај лепотан сетног погледа говорио је да пише онако како дише.

Потекао из народа, запалио је руску престоницу певајући о лепотама природе, о сеоском животу и о љубави, славећи отаџбину и револуцију.

Касније се, као и многи његови надарени савременици, разочарао током револуционарних промена и одлучно критиковао све оно што је сматрао лошим.

Био је песник-скитница, није имао никакве имовине осим личног пртљага, живео је по хотелима или код пријатеља. Издржавао се од споро исплаћиваних хонорара за песме.

Живот је окончао рано, на прагу четврте деценије. Према званичној верзији депресивни поета убио се обесивши се о цев парног грејања, мада постоје и теорије да је заправо убијен.

Сергеј Јесењин рођен је 3. октобра 1895. године у селу Константинову. Његови родитељи Александар Никитич и Татјана Фјодоровна били су сиромашни сељаци.

Имао је и две сестре, Катарину и Александру. Пошто су му се родитељи лоше слагали, бригу о малом Сергеју преузео је на себе мајчин отац Фјодор Андрејевич Титов.

Дечак је од своје друге године одрастао уз бабу и деду, играјући се са животињама на имању, трчкарајући по пољу и лутајући по шуми, брчкајући се у реци.

Био је немирно дете, волео је да се вере по дрвећу и да се туче са сеоском дечурлијом, ходао је бос и исцепане одеће, изгребан. Такав је остао током целог живота.

Ко сам? Шта сам?

Ко сам? Шта сам? Ја сам само сањар,
Чији поглед гасне у магли и мемли,
Живио сам успут, ко да сањам,
Као многи други људи на тој земљи.

И тебе сад љубим по навици ,дете,
Зато што сам многе љубио, болећив,
Зато успут, ко што палим цигарете,
Говорим и шапћем заљубљене речи.

"Драга моја","мила","знај, довека"
А у души вазда иста пустош зрачи;
Ако дирнеш страст у човекову бићу
Истине, без сумње, никад нећеш наћи.

Зато моја душа не зна што је језа
Одбијених жеља, несхваћене туге.
Ти си, моја гипка, лаконога бреза,
Створена за мене и за многе друге.

Али ако тражећ неку сродну душу,
Везан против жеље, утонем у сети,
Никад нецу да те љубомором гушим,
Никад нецу тебе грдити ни клети.

Ко сам? Ста сам? Ја сам само сањар,
Чији поглед гасне у магли и мемли,
И волим те успут, ко да сањам,
Као многе друге на тој земљи.

Извор: Дневни актер