Govorio je da piše onako kako diše

Na današnji dan 1895. godine rođen je Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin) u Konstantinovu - Lenjingrad.

Svijet 03.10.2015 | 08:50

Zlatokosi pesnik Sergej Jesenjin, večiti dečak, siromah i skitnica, boem i kavgadžija, verovao je da je ljubav najveća sreća, ali i najveće čudo.

Mučilo ga je to što je ona prolazna, kao i sam život. Većina Jesenjinovih stihova zapravo su njegove lične ispovesti. Taj lepotan setnog pogleda govorio je da piše onako kako diše.

Potekao iz naroda, zapalio je rusku prestonicu pevajući o lepotama prirode, o seoskom životu i o ljubavi, slaveći otadžbinu i revoluciju.

Kasnije se, kao i mnogi njegovi nadareni savremenici, razočarao tokom revolucionarnih promena i odlučno kritikovao sve ono što je smatrao lošim.

Bio je pesnik-skitnica, nije imao nikakve imovine osim ličnog prtljaga, živeo je po hotelima ili kod prijatelja. Izdržavao se od sporo isplaćivanih honorara za pesme.

Život je okončao rano, na pragu četvrte decenije. Prema zvaničnoj verziji depresivni poeta ubio se obesivši se o cev parnog grejanja, mada postoje i teorije da je zapravo ubijen.

Sergej Jesenjin rođen je 3. oktobra 1895. godine u selu Konstantinovu. Njegovi roditelji Aleksandar Nikitič i Tatjana Fjodorovna bili su siromašni seljaci.

Imao je i dve sestre, Katarinu i Aleksandru. Pošto su mu se roditelji loše slagali, brigu o malom Sergeju preuzeo je na sebe majčin otac Fjodor Andrejevič Titov.

Dečak je od svoje druge godine odrastao uz babu i dedu, igrajući se sa životinjama na imanju, trčkarajući po polju i lutajući po šumi, brčkajući se u reci.

Bio je nemirno dete, voleo je da se vere po drveću i da se tuče sa seoskom dečurlijom, hodao je bos i iscepane odeće, izgreban. Takav je ostao tokom celog života.

Ko sam? Šta sam?

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene reči.

"Draga moja","mila","znaj, doveka"
A u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u seti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Sta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.

Izvor: Dnevni akter