Шта су Путин и Обама смислили за Сирију и Ирак?

Амерички председник Барак Обама и председник Русије Владимир Путин састаће се данас у Њујорку како би разговарали о могућем рјешењу сиријске кризе.

Свијет 28.09.2015 | 09:30

Сусрет до којег ће доћи на маргини засједања Главне скупштине УН-а у Њујорку наставак је очигледно већ поодмакле комуникације међу водећим свјетским силама које покушавају да зауставе крвопролиће у Сирији и стабилизују Блиски исток.

Иначе, састанак који ће бити одржан биће први званичан сусрет америчког и руског предсједника од почетка ескалације сукоба у Украјини.

Додуше, Обама и Путин незванично су разговарали прошле године током међународног самита у Аустралији, али правих, службених разговора и евентуалних договора није било већ неколико година.

Да се нешто значајно догађа може се закључити и из изјаве њемачке канцеларке Ангеле Меркел која је потврдила да је спремна да преговара о рјешењу кризе и са сиријским предсједником Башаром ал Асадом, што је до сада категорички одбијала.

Да ће до сусрета Обама - Путин заиста доћи потврдио је и потпарол Кремља Дмитриј Песков.

Нагађа се да је на видику рјешење блискоисточног проблема, и то врло радикалном мјером - потпуним прекрајањем граница у тој регији којим би Сирија и Ирак нестале као државе какве су, бар на папиру, данас.

Асадов режим добио би уски западни појас данашње Сирије, у којем се налази Дамаск, али и главне сиријске луке попут Латакије, што би Русији, Асадовом савезнику, осигурало оно што Москва нескривено жели, војно-поморску базу на Средоземљу.

Курди би, пак, добили своју државу на сјевероистоку Сирије и Ирака, чија би се релативно уска граница протезала уздуж јужне границе Турске.

Највећи дио Сирије и западна половина Ирака, територија коју данас више-мање контролише ИСИС, био би обједињен у нову сунитску државу, док би источни Ирак, с Багдадом као главним градом, био претворен у државу шијитских муслимана.

Ипак, и то рјешење, уколико уопште дође до њега, иако задовољава апетите бар дијела зараћених страна, и у којем свако нешто добија у територијалном смислу, носи са собом велике опасности.

Ипак, план подјеле и прекрајања Блиског истока очигледно је отишао прилично далеко, а таквом подјелом, на први поглед, сви нешто добијају.

Асад и службено губи дио територије данашње Сирије, који у стварности већ годинама и не контролише, али добија мању, стабилну државу на најбогатијим подручјима Сирије.

Курди напокон добијају своју државу. Иран знатно шири свој утицај на шиитска подручја све до Багдада и потискује суните далеко од својих граница и најважнијих нафтних подручја.

Сунити добијају велику државу у којој неће бити некадашње границе између Сирије и Ирака која је два велика суниткса племена дијелила на два дијела.

Запад добија окончање кризе и повратак избјеглица у њихове матичне земље.

Ипак, да би се тај план остварио, потребно је остварити један тежак предуслов.

Прилично је јасно да, без руских чизама на терену, ИСИС не може бити поражен. И због тога ће америчка администрација, врло је вјероватно, декларативно осудити достављање оружја и војника у регију, али ће лако постићи договор са Путином о могућој војној интервенцији.

Јер свима је сукоб у Сирији који се одавно отео контроли сада већ постао, ако не претња, онда, због великог избегличког таласа, прилично велики проблем који је неопходно што прије ријешити.

Извор: Независне/Вечерњи.хр