Видео сјећања - Сантјаго Кањизарес...!

„Кажу да су Стрелци у хороскопу упорни и тврдоглави. Такав сам и ја, све што сам у животу радио, радио сам до даске, без устезања и увек сам хтео да будем најбољи“, тврди легендарни Змај са Местаље, мајстор за пенале.

Фудбал 26.09.2015 | 23:40

Коментатор, рели возач, играч покера и писац. Све то је данас Сантијаго Кањизарес, легендарни шпански Змај, након велике голманске каријере коју је окончао још 2008. године.

Пуних 16 година бранио је у Примери, а када је завршио каријеру, издао је књигу: „Тата, желим да будем фудбалер“ у којој је охрабривао децу, па и свог сина Лукаса, садашњег голмана у млађим категоријама Реала, да увек треба да стреми ка највећем циљу.
„Волим када Лукас жели да ме победи“, хвали се Сантијаго.

Његов ЦВ је јасан: 45 година, два брака, седморо деце! Све што ради, чини с огромном страшћу, а сећамо се сви да је такав био и на фудбалском терену.
„Кажу да су Стрелци у хороскопу упорни и тврдоглави. Такав сам и ја, све што сам у животу радио, радио сам до даске, без устезања и увек сам хтео да будем најбољи“, тврди легендарни голман.

Хозе Сантијаго Кањизарес Руиз рођен је у предграђу Мадрида, у месташцу званом Пуертољано, једне зимске ноћи у децембру 1969. године.

И није могао ни тај, за њега значајан дан, да протекне без фрке. Према Сантијаговим речима, прво је кренула постељица, па тек он, што је у то време био велики проблем приликом порођаја, али је, срећом, најгоре избегнуто. Кањизарес је пожурио, изашао пре постељице, па је свет ипак добио једног од најбољих голмана свих времена.

Мали Сантијаго није ни требало да постане фудбалер. Његов отац, професионални џудо тренер, у младости га је заразио борилачким вештинама, али је Кањизарес на крају одбацио кимоно и завршио на трави шутирајући и хватајући лопту. Почео је каријеру у млађим категоријама Реала у Кастиљи, где се лагано пробијао, степеник по степеник, а фудбалски свет га је упознао као члана олимпијске селекције Шпаније која се окитила златном медаљом на Играма у Барселони 1992. године.

Као 16-годишњак показао се добро, па је започео сениорску каријеру у Сегунди у дресу Реал Мадрида Б. Потом је годину дана тренирао с првим тимом, а затим је почео да се сели на позајмице. У сезони 1984/1985. стајао је на голу Корнеле, а годину дана касније, и то све до 1990. године, искуство је стицао у свом родном Пуертољану. У Елче је отишао на позајмицу у зиму 1990, а сезону 1991/1992. провео је на голу Мериде, одакле се изборио за позив на Олимпијаду.

Иако се чинило да ће Кањизарес добити шансу да чува гол Шпаније на Играма, селектор Мијера одлучио се да пружи прилику Тонију, што опет није спречило Змаја да добије златну медаљу. Након олимпијског мамурлука, Кањизарес је прешао у Селту из Вига, а почетком септембра 1992. дебитовао је у Примери и то на Ријазору против Депортива из Ла Коруње. Истог лета оженио се Марином, а та сезона је одмах показала колико је Сантијаго Кањизарес добар чувар мреже, јер је одмах освојио чувени трофеј Замора (намењен најбољем голману у Шпанији) због чињенице да је примио 30 голова на 36 утакмица.

Наравно, Реал га све време није испуштао из вида, па је у лето 1994. године Кањизарес потписао трајни уговор с Мадриђанима међу којима је остао све до лета 1998. године. На његову несрећу у Реалу су више веровали у Пака Буја, па Немца Бода Илгнера (стигао у сезони 1996/1997), па је две титуле шампиона, Суперкуп, Куп Шпаније и Лигу шампиона (1998) прославио као резервни голман. Иако је био љубимац тренера голмана Мигела Анхела, није могао да се избори за место стандардног првотимца.
„Микеланђело је био тај који ме је научио триковима, од њега није постојао бољи тренер голмана у Шпанији”, сећа се Кањизарес.

Улога резерве, наравно, никада му се није свиђала, па је у лето 1998, после 51 наступа за Реал, потписао уговор с Валенсијом, клубом који га је лансирао у круг успешних. Његов први тренер био је Клаудио Ранијери, човек који му је наденуо надимак Змај. Сантијаго је одмах стао на гол Слепих мишева и постао један од највећих чувара мреже у историји клуба с Местаље.

И колективна и индивидуална признања припала су Кањизаресу током десетогодишње каријере у Валенсији. Већ 1999. године освојио је Куп краља, у финалу је савладан Атлетико Мадрид и то је био период у којем је романса између Сантијага и Валенсије донела значајне резултате и лансирала овај увек симпатични клуб у срца многих љубитеља фудбала. Валенсија је освојила и две титуле шампиона Шпаније и Суперкупове (2002. и 2004) с њим на голу, а Сантијаго је предводио Слепе мишеве и у два узастопна финала Лиге шампиона, која су „проклетници” с Местаље изгубили.

Читав фудбалски свет и даље се сећа финала из 2001. године, када је Кањизарес након пораза на пенале од Бајерна заплакао и пао на земљу од очаја. Та култна сцена и данас се често препричава. На полувремену су му јавили да му је преминула мајка, после пенала га је све стигло и почео је да плаче, а онда је Оливер Кан у јеку славља Бавараца ипак одлучио да прво приђе шпанском голману… остало је историја.
„Немој да плачеш, твоја мајка те сада гледа и поносна је што је родила тако великог голмана”, покушао Кан је бар мало да утеши Кањизареса.

За овај невероватни, пре свега људски гест, Оливер Кан је на крају године награђен фер-плеј наградом, али се Сантијаго тешко опоравио од овог шока.

Та два изгубљена финала за највреднији трофеј заправо су и једина мрља у Змајевој каријери. Сви Кањизаресови успеси на голу Валенсије требало је да резултирају наступом на Мундијалу у Јапану и Јужној Кореји, где је требало да буде први голман. Али онда се десио шок и вероватно најбизарнија повреда у историји фудбала када му је бочица колоњске воде исекла ногу!?

Кањизарес се туширао, бочица је почела да пада, он је пружио ногу, а да је знао да ће толико патити, вероватно да би је пустио да се распрши. Уместо тога, стакло му је исекло десну ногу, морао је на операцију, а вратио се тек у трећем колу Мундијала на мечу са Саудијском Арабијом, када је забележио деби на Мундијалу, а Шпанија је већ била испала…

И после тога, све до 2007, уживао је на Валенсијином голу. Био је све искуснији, трака му је одавно била на руци и изгледало је да ће читаву вечност стајати на голу. Међутим, у Валенсију је тог лета стигао Роналд Куман, који је одлучио да се захвали Кањизаресу.
„Док сам ја тренер овога тима, само млади играчи могу да играју за Валенсију”, саопштио је Холанђанин, чиме је јасно ставио до знања Сантијагу да је време за пензију.

Кањизарес се тада помирио с улогом резерве, а фудбал је баталио у лето 2008. и то у великом стилу. Бранио је за Валенсију у финалу Купа Шпаније у којем је савладан Атлетико Мадрид (3:1), а само два дана након што је подигао пехар, Кањизарес је објавио да иде у пензију и то у 39. години. након пуних двадесет година професионалног такмичења и тачно 500 одиграних утакмица.

Још од тада памтимо га као једног од највећих голмана у историји фудбала. Најбољу оцену каријере Сантијага Кањизареса дао је Анхел Итурага, аутор „Дневника о шпанским репрезентативцима”.
„Био је одличан голман који се највише издвајао по својим рефлексима. Био је специјалиста за одбрану пенала, а у томе су му помагале брзе и покретљиве ноге”, сећа се Итурага.

По завршетку играчке каријере, Кањизарес је одлучио да се отисне у коментаторске воде, па је почео да преноси утакмице Примере на шпанским телевизијама. Потом се опробао и као рели возач, а споменули смо и да је написао књигу за децу која тек почињу да се баве фудбалом. Игра и покер, али како каже, само на научној бази…

Пре неколико година мало је експериментисао са социјалним мрежама, па је грешком поставио фотографије рођене жене потпуно голе у купатилу. Деси се, и најбољи погреше.

Данас га често новинари зову и питају за мишљење о проблемима у шпанском фудбалу и реч легендарног Змаја с Местаље и даље је цењена и поштована у свету фудбала. Заслужио је.

А ко зна, можда га ускоро буду звали и да прокоментарише одбране свог сина Лукаса, за кога рекосмо да брани у млађим категоријама Реала. Кажу да је дечак талентован, мада се пре неколико месеци није баш прославио на једном мечу. Али, има времена за њега, млад је, а како има и доброг узора у оцу, не би било изненађење да један други Кањизарес испише историју Реала, кад се сјајном тати није дало.