Video sjećanja - Santjago Kanjizares...!

„Kažu da su Strelci u horoskopu uporni i tvrdoglavi. Takav sam i ja, sve što sam u životu radio, radio sam do daske, bez ustezanja i uvek sam hteo da budem najbolji“, tvrdi legendarni Zmaj sa Mestalje, majstor za penale.

Fudbal 26.09.2015 | 23:40

Komentator, reli vozač, igrač pokera i pisac. Sve to je danas Santijago Kanjizares, legendarni španski Zmaj, nakon velike golmanske karijere koju je okončao još 2008. godine.

Punih 16 godina branio je u Primeri, a kada je završio karijeru, izdao je knjigu: „Tata, želim da budem fudbaler“ u kojoj je ohrabrivao decu, pa i svog sina Lukasa, sadašnjeg golmana u mlađim kategorijama Reala, da uvek treba da stremi ka najvećem cilju.
„Volim kada Lukas želi da me pobedi“, hvali se Santijago.

Njegov CV je jasan: 45 godina, dva braka, sedmoro dece! Sve što radi, čini s ogromnom strašću, a sećamo se svi da je takav bio i na fudbalskom terenu.
„Kažu da su Strelci u horoskopu uporni i tvrdoglavi. Takav sam i ja, sve što sam u životu radio, radio sam do daske, bez ustezanja i uvek sam hteo da budem najbolji“, tvrdi legendarni golman.

Hoze Santijago Kanjizares Ruiz rođen je u predgrađu Madrida, u mestašcu zvanom Puertoljano, jedne zimske noći u decembru 1969. godine.

I nije mogao ni taj, za njega značajan dan, da protekne bez frke. Prema Santijagovim rečima, prvo je krenula posteljica, pa tek on, što je u to vreme bio veliki problem prilikom porođaja, ali je, srećom, najgore izbegnuto. Kanjizares je požurio, izašao pre posteljice, pa je svet ipak dobio jednog od najboljih golmana svih vremena.

Mali Santijago nije ni trebalo da postane fudbaler. Njegov otac, profesionalni džudo trener, u mladosti ga je zarazio borilačkim veštinama, ali je Kanjizares na kraju odbacio kimono i završio na travi šutirajući i hvatajući loptu. Počeo je karijeru u mlađim kategorijama Reala u Kastilji, gde se lagano probijao, stepenik po stepenik, a fudbalski svet ga je upoznao kao člana olimpijske selekcije Španije koja se okitila zlatnom medaljom na Igrama u Barseloni 1992. godine.

Kao 16-godišnjak pokazao se dobro, pa je započeo seniorsku karijeru u Segundi u dresu Real Madrida B. Potom je godinu dana trenirao s prvim timom, a zatim je počeo da se seli na pozajmice. U sezoni 1984/1985. stajao je na golu Kornele, a godinu dana kasnije, i to sve do 1990. godine, iskustvo je sticao u svom rodnom Puertoljanu. U Elče je otišao na pozajmicu u zimu 1990, a sezonu 1991/1992. proveo je na golu Meride, odakle se izborio za poziv na Olimpijadu.

Iako se činilo da će Kanjizares dobiti šansu da čuva gol Španije na Igrama, selektor Mijera odlučio se da pruži priliku Toniju, što opet nije sprečilo Zmaja da dobije zlatnu medalju. Nakon olimpijskog mamurluka, Kanjizares je prešao u Seltu iz Viga, a početkom septembra 1992. debitovao je u Primeri i to na Rijazoru protiv Deportiva iz La Korunje. Istog leta oženio se Marinom, a ta sezona je odmah pokazala koliko je Santijago Kanjizares dobar čuvar mreže, jer je odmah osvojio čuveni trofej Zamora (namenjen najboljem golmanu u Španiji) zbog činjenice da je primio 30 golova na 36 utakmica.

Naravno, Real ga sve vreme nije ispuštao iz vida, pa je u leto 1994. godine Kanjizares potpisao trajni ugovor s Madriđanima među kojima je ostao sve do leta 1998. godine. Na njegovu nesreću u Realu su više verovali u Paka Buja, pa Nemca Boda Ilgnera (stigao u sezoni 1996/1997), pa je dve titule šampiona, Superkup, Kup Španije i Ligu šampiona (1998) proslavio kao rezervni golman. Iako je bio ljubimac trenera golmana Migela Anhela, nije mogao da se izbori za mesto standardnog prvotimca.
„Mikelanđelo je bio taj koji me je naučio trikovima, od njega nije postojao bolji trener golmana u Španiji”, seća se Kanjizares.

Uloga rezerve, naravno, nikada mu se nije sviđala, pa je u leto 1998, posle 51 nastupa za Real, potpisao ugovor s Valensijom, klubom koji ga je lansirao u krug uspešnih. Njegov prvi trener bio je Klaudio Ranijeri, čovek koji mu je nadenuo nadimak Zmaj. Santijago je odmah stao na gol Slepih miševa i postao jedan od najvećih čuvara mreže u istoriji kluba s Mestalje.

I kolektivna i individualna priznanja pripala su Kanjizaresu tokom desetogodišnje karijere u Valensiji. Već 1999. godine osvojio je Kup kralja, u finalu je savladan Atletiko Madrid i to je bio period u kojem je romansa između Santijaga i Valensije donela značajne rezultate i lansirala ovaj uvek simpatični klub u srca mnogih ljubitelja fudbala. Valensija je osvojila i dve titule šampiona Španije i Superkupove (2002. i 2004) s njim na golu, a Santijago je predvodio Slepe miševe i u dva uzastopna finala Lige šampiona, koja su „prokletnici” s Mestalje izgubili.

Čitav fudbalski svet i dalje se seća finala iz 2001. godine, kada je Kanjizares nakon poraza na penale od Bajerna zaplakao i pao na zemlju od očaja. Ta kultna scena i danas se često prepričava. Na poluvremenu su mu javili da mu je preminula majka, posle penala ga je sve stiglo i počeo је da plače, a onda je Oliver Kan u jeku slavlja Bavaraca ipak odlučio da prvo priđe španskom golmanu… ostalo je istorija.
„Nemoj da plačeš, tvoja majka te sada gleda i ponosna je što je rodila tako velikog golmana”, pokušao Kan je bar malo da uteši Kanjizaresa.

Za ovaj neverovatni, pre svega ljudski gest, Oliver Kan je na kraju godine nagrađen fer-plej nagradom, ali se Santijago teško oporavio od ovog šoka.

Ta dva izgubljena finala za najvredniji trofej zapravo su i jedina mrlja u Zmajevoj karijeri. Svi Kanjizaresovi uspesi na golu Valensije trebalo je da rezultiraju nastupom na Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji, gde je trebalo da bude prvi golman. Ali onda se desio šok i verovatno najbizarnija povreda u istoriji fudbala kada mu je bočica kolonjske vode isekla nogu!?

Kanjizares se tuširao, bočica je počela da pada, on je pružio nogu, a da je znao da će toliko patiti, verovatno da bi je pustio da se rasprši. Umesto toga, staklo mu je iseklo desnu nogu, morao je na operaciju, a vratio se tek u trećem kolu Mundijala na meču sa Saudijskom Arabijom, kada je zabeležio debi na Mundijalu, a Španija je već bila ispala…

I posle toga, sve do 2007, uživao je na Valensijinom golu. Bio je sve iskusniji, traka mu je odavno bila na ruci i izgledalo je da će čitavu večnost stajati na golu. Međutim, u Valensiju je tog leta stigao Ronald Kuman, koji je odlučio da se zahvali Kanjizaresu.
„Dok sam ja trener ovoga tima, samo mladi igrači mogu da igraju za Valensiju”, saopštio je Holanđanin, čime je jasno stavio do znanja Santijagu da je vreme za penziju.

Kanjizares se tada pomirio s ulogom rezerve, a fudbal je batalio u leto 2008. i to u velikom stilu. Branio je za Valensiju u finalu Kupa Španije u kojem je savladan Atletiko Madrid (3:1), a samo dva dana nakon što je podigao pehar, Kanjizares je objavio da ide u penziju i to u 39. godini. nakon punih dvadeset godina profesionalnog takmičenja i tačno 500 odigranih utakmica.

Još od tada pamtimo ga kao jednog od najvećih golmana u istoriji fudbala. Najbolju ocenu karijere Santijaga Kanjizaresa dao je Anhel Ituraga, autor „Dnevnika o španskim reprezentativcima”.
„Bio je odličan golman koji se najviše izdvajao po svojim refleksima. Bio je specijalista za odbranu penala, a u tome su mu pomagale brze i pokretljive noge”, seća se Ituraga.

Po završetku igračke karijere, Kanjizares je odlučio da se otisne u komentatorske vode, pa je počeo da prenosi utakmice Primere na španskim televizijama. Potom se oprobao i kao reli vozač, a spomenuli smo i da je napisao knjigu za decu koja tek počinju da se bave fudbalom. Igra i poker, ali kako kaže, samo na naučnoj bazi…

Pre nekoliko godina malo je eksperimentisao sa socijalnim mrežama, pa je greškom postavio fotografije rođene žene potpuno gole u kupatilu. Desi se, i najbolji pogreše.

Danas ga često novinari zovu i pitaju za mišljenje o problemima u španskom fudbalu i reč legendarnog Zmaja s Mestalje i dalje je cenjena i poštovana u svetu fudbala. Zaslužio je.

A ko zna, možda ga uskoro budu zvali i da prokomentariše odbrane svog sina Lukasa, za koga rekosmo da brani u mlađim kategorijama Reala. Kažu da je dečak talentovan, mada se pre nekoliko meseci nije baš proslavio na jednom meču. Ali, ima vremena za njega, mlad je, a kako ima i dobrog uzora u ocu, ne bi bilo iznenađenje da jedan drugi Kanjizares ispiše istoriju Reala, kad se sjajnom tati nije dalo.