Као некад! Кошарка, Срби и Литванци (а игра и Сабонис, опет)!

Незгодни су ови Литванци. Чак и када их отпишете, што није баш препоручљиво радити када се о кошарци ради, они заблистају. А и неки баш незгодан тим имају. На овом Еуробаскету су две од прве три утакмице добили са поен или два разлике. Па две наредне са +4. Па су онда избацили Италијане после продужетка. Знају они да играју, нарочито ако је "фрка" на крају. И, баш они наш ривал у полуфиналу (петак, 21 сат). У мечу који је важнији од многих других. Баш ти Литванци, који су нам у последње време, када се о кошарци ради, "узимали меру" као ретко ко.

Кошарка 18.09.2015 | 18:20

Прича о том ривалитету, нашем и литванском, у игри под обручима траје колико и прича о распаду држава, СССР-а и СФРЈ, из којих су се ове садашње изашле као самосталне. Но, нећемо да залазимо много у прошлост овога пута. Тек колико да се подсетимо шта се то између "њих" и "нас" дешавало откако су једни против других почели да играју ови играчи који ће и играти у петак од 21 за место у финалу. И, можда још важније, играће за директан пласман на Олимпијске игре у Рио де Жанеиру.

У сениорској конкуренцији, 2009. смо (на првенству Европе на коме смо многе изненадили освојеним сребром) први пут међусобно играли а да је и на једној и на другој страни паркета било играча који ће и сада на паркет. Истина, Литванци су тада били "у транзицији", мењали су генерације и тражили неке нове вође, па смо им победом од 89:79 додатно загорчали те дане и њихових 0-5 у другој фази тог Еуробаскета. За нас су тада наступили и Теодосић (20 поена), Бјелица (3), Радуљица (1) и Марковић (без поена). За њих Калниетис (остао на клупи), Јавтокас (2) и већ тада најбољи стрелац Јонас Мачијулис (20) који је тим играма и прокрчио себи пут из Жалгириса ка неким другим великанима европске клупске кошарке, попут Реала, чије је сада ниско крило.

Када су се мало прибрали, 2010, Литванци су нас нокаутирали. Истини за вољу, била је то борба за светску бронзу, у коју су они ушли после очекиваног пораза од Дуранта и остатка моћног америчког тима, а ми после (незаслужене, а судијама потпомогнуте) дан раније изгубљене полуфиналне утакмице од Турака. Затрпали су нас тројкама, као да тамо деца прво науче да шутирају са дистанце па тек онда проговоре, а убедљиви пораз некако је успела да на крају ублажи екипа у којој су били Тео, Бјелица и Марковић (99:88).

Негде у ово време пре четири године на светску сцену ступала је нова, млада звезда литванске кошарке. Играло се У-19 првенство света, хала у Летонији била је у финалу крцата навијачима Литваније, који су дошли да славе злато. Злато је и освојила њихова селекција, декласиравши нашу са 85:67. Богдан Богдановић, једини наш играч који је из те екипе догурао до овог Еуробаскета, трудио се колико је могао, убацио 13 поена, но лека није било за ону нову звезду. Јонас Валанчијунас је толико доминирао у рекету, да је коначних 36 поена можда чак и премало у односу на оно шта је све радио на терену.

Нови пораз од Литванаца доживели су потом и наши сениори. Играла се 2011. друга фаза првенства Европе, а у њиховом Виљунусу добише нас са 100:90. Већ су оформили окосницу тима који је и сада на сцени, а Ненад Крстић са 21 поеном и Душко Савановић са 16 били недовољни за одговор на надахнуту игру домаћих који су убацили 11 тројки из 20 покушаја. Ни "Крлета" ни "Савана", наших тадашњих предводника, више нема у овдашњој селекцији, док су Литванце и тада, као и сада, предводили Калниетис (19 поена), Валанчијунас (18) и Јанкунас (13).

Реванш смо, донекле, успели да "сервирамо" на првенству Европе 2013, када смо их у уводној фази такмичења победили са 63:56. Но, од тог тима само су Недовић, Богдановић, Бјелица, Марковић и Калинић сада, свега две године касније, у нашем тиму, не и Ненад Крстић који је тада господарио у рекету и меч завршио са 20 поена. Литванци, који су и даље само "слагали коцкице" и додавали по једног или два нова члана "годишње", нису попут нашег пораза од Шпанаца (90:60) завршили причу у четвртфиналу, већ су догурали до борбе за злато и тада поклекли против Француза.

Прошле године нисмо играли са њима на оном чувеном и за нас чудесном Мундобаскету. Али, питање је како би се тај меч завршио, јер су Литванце тек у полуфиналу зауставили Американци, који су потом и нама одржали себи својствен час. Притом је Литванија тада наступила делимично ослабљена, јер за њу нису играли Калниетис, Гаилиус, Кавалиускас, Јевтокас, Милакнис, Лекавичијус и Сабонис (да, Сабонис. Домантас Сабонис, син легендарног Арвидаса, такође центар), који су сада у тиму.

И, ето нас пред новим дуелом.

Ми и они.

Кажу, "биће гадно". Кажу "Онај Валанчијунас, онај што је сад Италијанима убацио 26 поена и имао 15 скокова у четвртфиналу... тај је незаустављив, питајте Богдана како изгледа кад се дечко размахне. А притом сада има и НБА искуство".

Кажу и "Видесте ли она чуда која је Мачијулис чинио у осмини финала?"

Кажу, баш често кажу - "биће гадно".

Можда. Другачије и не бива када се игра са Литванцима.

Али, некако, у сећања одмах навре она 1995, и наш први велики дуел. Највећи до сада. Финале првенства Европе. Атина. Марчуљонис, Сабонис, Куртинаитис, Стомбергас, Хомичус, Еиникис... И, наш одговор, нестваран. Тимски. А нарочито импресиван у виду Салета Ђорђевића и његовог 41 поена, уз девет тројки, за злато.

Шта? Сале Ђорђевић сад не игра?

А код ових опет игра Сабонис?

Па, добро...

... наћи ће се већ неки Даниловић и за њега!