Kao nekad! Košarka, Srbi i Litvanci (a igra i Sabonis, opet)!

Nezgodni su ovi Litvanci. Čak i kada ih otpišete, što nije baš preporučljivo raditi kada se o košarci radi, oni zablistaju. A i neki baš nezgodan tim imaju. Na ovom Eurobasketu su dve od prve tri utakmice dobili sa poen ili dva razlike. Pa dve naredne sa +4. Pa su onda izbacili Italijane posle produžetka. Znaju oni da igraju, naročito ako je "frka" na kraju. I, baš oni naš rival u polufinalu (petak, 21 sat). U meču koji je važniji od mnogih drugih. Baš ti Litvanci, koji su nam u poslednje vreme, kada se o košarci radi, "uzimali meru" kao retko ko.

Košarka 18.09.2015 | 18:20

Priča o tom rivalitetu, našem i litvanskom, u igri pod obručima traje koliko i priča o raspadu država, SSSR-a i SFRJ, iz kojih su se ove sadašnje izašle kao samostalne. No, nećemo da zalazimo mnogo u prošlost ovoga puta. Tek koliko da se podsetimo šta se to između "njih" i "nas" dešavalo otkako su jedni protiv drugih počeli da igraju ovi igrači koji će i igrati u petak od 21 za mesto u finalu. I, možda još važnije, igraće za direktan plasman na Olimpijske igre u Rio de Žaneiru.

U seniorskoj konkurenciji, 2009. smo (na prvenstvu Evrope na kome smo mnoge iznenadili osvojenim srebrom) prvi put međusobno igrali a da je i na jednoj i na drugoj strani parketa bilo igrača koji će i sada na parket. Istina, Litvanci su tada bili "u tranziciji", menjali su generacije i tražili neke nove vođe, pa smo im pobedom od 89:79 dodatno zagorčali te dane i njihovih 0-5 u drugoj fazi tog Eurobasketa. Za nas su tada nastupili i Teodosić (20 poena), Bjelica (3), Raduljica (1) i Marković (bez poena). Za njih Kalnietis (ostao na klupi), Javtokas (2) i već tada najbolji strelac Jonas Mačijulis (20) koji je tim igrama i prokrčio sebi put iz Žalgirisa ka nekim drugim velikanima evropske klupske košarke, poput Reala, čije je sada nisko krilo.

Kada su se malo pribrali, 2010, Litvanci su nas nokautirali. Istini za volju, bila je to borba za svetsku bronzu, u koju su oni ušli posle očekivanog poraza od Duranta i ostatka moćnog američkog tima, a mi posle (nezaslužene, a sudijama potpomognute) dan ranije izgubljene polufinalne utakmice od Turaka. Zatrpali su nas trojkama, kao da tamo deca prvo nauče da šutiraju sa distance pa tek onda progovore, a ubedljivi poraz nekako je uspela da na kraju ublaži ekipa u kojoj su bili Teo, Bjelica i Marković (99:88).

Negde u ovo vreme pre četiri godine na svetsku scenu stupala je nova, mlada zvezda litvanske košarke. Igralo se U-19 prvenstvo sveta, hala u Letoniji bila je u finalu krcata navijačima Litvanije, koji su došli da slave zlato. Zlato je i osvojila njihova selekcija, deklasiravši našu sa 85:67. Bogdan Bogdanović, jedini naš igrač koji je iz te ekipe dogurao do ovog Eurobasketa, trudio se koliko je mogao, ubacio 13 poena, no leka nije bilo za onu novu zvezdu. Jonas Valančijunas je toliko dominirao u reketu, da je konačnih 36 poena možda čak i premalo u odnosu na ono šta je sve radio na terenu.

Novi poraz od Litvanaca doživeli su potom i naši seniori. Igrala se 2011. druga faza prvenstva Evrope, a u njihovom Viljunusu dobiše nas sa 100:90. Već su oformili okosnicu tima koji je i sada na sceni, a Nenad Krstić sa 21 poenom i Duško Savanović sa 16 bili nedovoljni za odgovor na nadahnutu igru domaćih koji su ubacili 11 trojki iz 20 pokušaja. Ni "Krleta" ni "Savana", naših tadašnjih predvodnika, više nema u ovdašnjoj selekciji, dok su Litvance i tada, kao i sada, predvodili Kalnietis (19 poena), Valančijunas (18) i Jankunas (13).

Revanš smo, donekle, uspeli da "serviramo" na prvenstvu Evrope 2013, kada smo ih u uvodnoj fazi takmičenja pobedili sa 63:56. No, od tog tima samo su Nedović, Bogdanović, Bjelica, Marković i Kalinić sada, svega dve godine kasnije, u našem timu, ne i Nenad Krstić koji je tada gospodario u reketu i meč završio sa 20 poena. Litvanci, koji su i dalje samo "slagali kockice" i dodavali po jednog ili dva nova člana "godišnje", nisu poput našeg poraza od Španaca (90:60) završili priču u četvrtfinalu, već su dogurali do borbe za zlato i tada poklekli protiv Francuza.

Prošle godine nismo igrali sa njima na onom čuvenom i za nas čudesnom Mundobasketu. Ali, pitanje je kako bi se taj meč završio, jer su Litvance tek u polufinalu zaustavili Amerikanci, koji su potom i nama održali sebi svojstven čas. Pritom je Litvanija tada nastupila delimično oslabljena, jer za nju nisu igrali Kalnietis, Gailius, Kavaliuskas, Jevtokas, Milaknis, Lekavičijus i Sabonis (da, Sabonis. Domantas Sabonis, sin legendarnog Arvidasa, takođe centar), koji su sada u timu.

I, eto nas pred novim duelom.

Mi i oni.

Kažu, "biće gadno". Kažu "Onaj Valančijunas, onaj što je sad Italijanima ubacio 26 poena i imao 15 skokova u četvrtfinalu... taj je nezaustavljiv, pitajte Bogdana kako izgleda kad se dečko razmahne. A pritom sada ima i NBA iskustvo".

Kažu i "Videste li ona čuda koja je Mačijulis činio u osmini finala?"

Kažu, baš često kažu - "biće gadno".

Možda. Drugačije i ne biva kada se igra sa Litvancima.

Ali, nekako, u sećanja odmah navre ona 1995, i naš prvi veliki duel. Najveći do sada. Finale prvenstva Evrope. Atina. Marčuljonis, Sabonis, Kurtinaitis, Stombergas, Homičus, Einikis... I, naš odgovor, nestvaran. Timski. A naročito impresivan u vidu Saleta Đorđevića i njegovog 41 poena, uz devet trojki, za zlato.

Šta? Sale Đorđević sad ne igra?

A kod ovih opet igra Sabonis?

Pa, dobro...

... naći će se već neki Danilović i za njega!