Коментар: Поглед испод успјеха...

Новак Ђоковић је много тога урадио и променио у животу не би ли постао најбољи на свету. Да ли је ико од нас спреман на такву „жртву“?

Дивимо се његовим атлетским способностима, уживамо у његовим успесима, умиремо и рађамо се с њим готово у сваком финалу. Новак Ђоковић је, ево већ девету годину заредом, у нашим домовима и срцима и доноси нам радост и узбуђење, али и немир и стрес. Какав је – да је – наш је.

Али да ли смо ми његови?! То јест, да ли смемо да се погледамо у очи и нађемо део њега, најбољег спортисте на свету у нашем понашању, животу? Наравно, осим заједничког порекла...

Људи који живе у иностранству или често путују сада најлакше, најлепше и најпоносније могу да објасне одакле су и то са само две речи: Србија! Ђоковић! Поистоветити се са веома успешним појединцем је једно, али радити макар део онога што он ради, а што га је довело ту где јесте, нешто је сасвим друго.

Да би човек постао најбољи на свету у било чему, па и у „пљувању удаљ“ потребно је много рада, труда, фокуса и одрицања. Новак од пете године живота свакодневно тренира између пет и осам сати. Поред тога, редовно је ишао у школу и заправо радио на себи сваки дан из сваког апсекта. За то би, пре свега требало да захвали покојној Јелени Генчић која је успела да део те његове снаге, марљивости и жеље усмери ка детаљима који слику о њему чине потпунијом. Под њенин утицајем Новак је почео да слуша класичну музику и чита класике светске књижевности, те да учи језике. Он је то прихватио и наставио да развија, поставши „светски човек“, с манирима правог џентлмена и знањем пет светских језика. И наставља даље да их учи, али и да чита пошто на сваки турнир понесе по две-три књиге. А када заврши са каријером сања да упише факултет.

Онда је у његов живот дошла друга Јелена, садашња супруга Ђоковић, мајка малог Стефана. Холистички, нетрадиционалан приступ животу, да су тело, ум и дух једна нераздвојна целина и да је појединац чврсто везан за околину, друштво и свет у којем живи, преузео је управо од ње. А то од човека тражи промене у начину животу у готово сваком аспекту. Од исхране, преко односа са људима, па надаље. Ту долази до „отварања ума“, то јест његов прекомпозиције. Људи који воде овај начин живота добро пазе шта уносе у своје тело-храм, с киме проводе време, како се односе према другима, те вежбају свакодневно јогу и медитацију, то јест и тело и ум. Управо све оно што ради и Новак. Такав однос према себи и свету донео му је и менталну и физичку флексибилност, способност да ради ствари које ниједан човек не може, а да притом остане смирен, свестан у сваком моменту. Управо ово се показало круцијално током овогодишњих финала у Вимблдону и Њујорку када је у исто време играо и против Федерера и против публике. И победио.

Поред тога, Новак је основао фондацију која ради изузетне ствари пре свега за децу у Србији, а недавно је постао и глобални амбасадор УНИЦЕФ-а. Ретка, ретка част. А успут је и син, брат, отац, муж који није заборавио ко је и одакле је. Да буде прави српски ратник, али само када је потребно, а када није да помаже свом народу и држави (па и шире) како може и уме.

Да ли и даље мислите да сте „Новакови“?! Ако нисте, потрудите се да му се барем делом приближите, јер ћете тако бити ближи најбољем на свету.