Никола Грбић: Хоћемо и ми као кошаркаши!

Какав је то ас био на терену. Један од најбољих којег је одбојкашки свет икада видео. Маестро. Када је он дириговао нападом, играчи су били мирни јер су знали да његове лопте „имају очи” и да ће пронаћи право решење за поен. Био је један од оних који су уливали сигурност екипи. Сада је патике заменио ципелама и са клупе ће бодрити и давати савете нашим најбољим одбојкашима на Европском првенству у Бугарској и Италији (9-16. октобар). Довољно је рећи Никола Грбић. И прича може да почне.

Остали спортови 12.09.2015 | 21:20

- Чека нас велика борба. Јако тешка група и јако тешка четвртфинална утакмица. Прво се у групи састајемо са Русима, а онда у четвртфиналу идемо највероватније на Французе или Италијане, које су две сјајне екипе. Наши циљеви су увек највиши, али полако, идемо корак по корак - почео је причу Грбић.

Одбојкаши су били на припремама у Врњачкој бањи. Тренутно форму брусе у Београду.

- Сви су усмерени ка ономе што треба да се ради. Знам да им је тешко и да их ноге боле. Њима су досадне те вежбе. Али увек им кажем: “Ово морамо да прођемо сада да бисмо најбољи били на шампионату.” Могу да их терам да скачу, да играју, али ризикујемо повреде, јер њихова тела још увек нису спремна за такав вид напора. Због тога идемо полако. Пуно нам помаже резултат у Рију остварен у Светској лиги јер су момци мотивисани да буду још бољи. Ценим максимално пожртвовање које показују на тренинзима.

А како изгледа када тренинг води легенда попут Грбића чије мајсторије су садашњи репрезентативци гледали и дивили се?

- Као селектор у предности сам јер сам имао играчку каријеру какву сам имао и што знам шта је у њиховим главама. Умем да проценим када се двоуме, да им кажем шта мислим. Али никада им не причам да треба да играју онако како сам ја играо. Инсистирам на пример на томе да дизачи играју први темпо. То је нешто чиме ја никада нисам био задовољан у својој играчкој каријери, али инсистирам на томе да они играју јер им је проценат успешности висок.

Некадашњи ас каже да од играча захтева „само”:

- Максимум. Трудим се да из сваког од њих извучем најбоље. Јер ако ми сваки од њих да све што може, ми смо победили. И мирне главе и срца излазимо са терена. Тачно је да понекад наше најбоље неће бити довољно и за резултатску победу, јер и од најбољег има боље, али ако даш све од себе, па макар и изгубио, нема места за кајање. Важно је само да се бориш и да се не посустајеш до последњег поена. На Олимпијским играма у Атини 2004. ми смо заустављени у четвртфиналу. Али у тренуцима када су нам се победили Герић и Миљковић, када пола екипе има вирус, то је био наш максимум. И нисам жалио уопште. То је било наше најбоље тада.

На помен освојене златне медаље на Олимпијским играма у Сиднеју 2000, Грбић се насмејао и рекао:

- Сан би био потпун када бих и као тренер освојио медаљу. Рано је још да причамо о ОИ у Рију 2016, јер се још нисмо ни квалификовали. Сви наравно од нас очекују да се пласирамо, очекујемо и ми. Увек смо под неким притиском навикли смо на то.

Зна Никола како да научи играче да се са притиском носе.

- Сада, када играчи без опетерећења тренирају, ја их припремам како да одиграју када буде било 23:23 на утакмици. Хиљаду пута понављамо исто, да они када дође преломни тренутак у мечу не би застали и рекли: “А шта ћу сад?” Хоћу да ментално буду спремни на то да лопта на 23:23 заврши у пољу противника и буде поен за нас. Хоћу да то постане рутина.

Када то Грбић прича све делује тако једноставно, али тврди да ако сте концентрисани и посвећени успех не може да изостане. Питамо га да ли постоји ситуација која може да га избаци из такта.

- Готово сваки поен. Шалим се. Морам да знам да препознам ситуацију и да знам како да одреагујем зрело. Пре неколико дана изнервирало ме је то што је један играч одреаговао нервозно, онако како ја никада не бих да сам на његовом месту. Е тада морам да знам како да се понашам. Причао сам са неким тренерима који су доста дуже у овом послу. Један савет може да те купи за цео живот. Причао сам са селектором Русије који је изузетан ауторитет и који кад каже “има да радиш оно што ти кажем” играч то извршава без обзира што можда зна да селектор није у праву и он ми каже: „Видиш, понекад треба мало да попустиш. Да играча који се понаша као примадона или као дете, што је прилично често, мораш да истрпиш. Колико год да знаш да си ти у праву, а он није, истрпи га. Пусти га.” И у праву је. Када бих одреаговао на прву, никада тако не бих размишљао. А знате како кажу - што не платиш на мосту, платићеш на ћуприји. Имам велику срећу што сам имао такву играчку каријеру да знам шта они мисле, а могу и са доста људи да се посаветујем и питам „е шта си радио у тој ситуацији”, а они ће да ми одговоре.

Научио је да изброји до десет пре него што одреагује.

- Понекад када кажем очигледну ствар, а они ме не послушају, онда „одлепим”, али знам да морам да нађем начин се смирим. Јер ако изгубим живце кренем да се дерем на играча мени ће да буде супер јер сам избацио нервозу, али сам њега изгубио. Могу само да га изведем из игре. Стрпљење мора да постоји. Поента је да он из трећег, четвртог, петог пута, уради шта сам му рекао, јер како утакмица одмиче тако су поени све важнији и важнији. Тако да ће он можда то да уради онда када буде било најпотребније. Није добро за мене што је здравља тиче, али, не значи да је мој начин најбољи. Бернардињо крене да им псује све по списку, па је освојио све. И то више пута. Али за мој карактер мислим да је то најбољи начин - смирено да вратим њихову пажњу на оно што треба да раде. После седнем поред њега и кажем му: “Е, хајде да видимо када сам ти рекао да урадиш то шта се десило, а шта се десило када ниси урадио”. И то је одличан начин да му се докаже где греши. Ако је и критика да буде конструктивна.

Слушајући Николу стичемо утисак да је у његовој глави одбојка и само одбојка.

- Тако је. Тренутно спремам семинарски рад. Припремам тренинге, гледам снимке, имам индивидуалне састанке са играчима. Кад смо у погону онда стварно имам мало слободног времена. Тренинзи, семинари, утакмице које мораш да гледаш. И то је разлика између тренера и играча: неко је играчу спремио шта треба да ради, на које терапије треба да иде, шта и када треба да једе и устане, пере му се веш. Они долазе на готово. А када сте тренер онда слодобно време није слободно време. Другачије је мало када ми је ту породица, па када имамо слобно пре подне, одем да их видим код куће.

Са братом Вањом на терену је извојевао неке од најважнијих победа на терену.

- Завршио је факултет, постао предавач на ДИФ-у и мислим да се пронашао у томе. Он то воли. Сваки дан би могао да седи овако и да прича. Врло је интересантан, има харизму и то му иде од руке. Неки људи који не познају мене, прилазе ми, па ми кажу: “Упознали смо Вању, баш је занимљив!” Дешава се и да нас помешају. Тако одем на вечеру у ресторан, а неко ми каже: “Ћао, Вања!” или “Ти си пецарош?” Само се насмејем, кажем: “Вања је”. Један човек ми је пришао: “Ево донео сам ти варалице.” Завалим му се уљудно и однесем их Вањи. Како другачије да одреагујем? Када се вратио у Србију, и када је почео да се бави тим бич волејом, регуларно слао поруке на којој телевизији гостује. Нема везе што сам ја у Италији и што немам те канале и не могу то да видим и да хоћу. Овог лета сам га видео укупно пет пута. Рекао је да ће да дође да прича са играчима.

У том тренутку телефон је зазвонио. На дисплеју се појавило “Вања”, а Никола је замолио да прекинемо разговор. После неколико минута уз осмех је рекао:

- Па да, знамо се. Не може да дође, али доћи ће следеће недеље. Волео бих да поразговара са примачима јер ми таквих примача попут њега или Горана Вујовића немамо. Да дође и да направи неку причу са њима. Али не да им пушта слајдове, него да седне поред њих и каже им “Слушај, ово је тако због тога и тога”. То њима може пуно да значи за даљи наставак каријере. Све што он каже има специфичну тежину и његово искуство може пуно да им помогне у неким одлукама.

За крај смо оставили кошаркашке приче.

- Пратим партије кошаркаша. Изгледају ми превише добро. Много више волим када видим да екипа од почетка игра добро. То је одлично због сигурности коју стичеш. Надам се да ћемо и ми ићи њиховим путем.

Никола Грбић је покушао да објасни и како то у Србији расту шампиони.

- То је питање на које немам тачан одговор. Мислим да је то комбинација ината, гена и историје. У Русији има више одбојкаша него што Србија има становника, па смо ми за ту Русију сила у одбојци.