Анализа: Јесте бајка, није случајност - Исланд је заслужио ЕУРО!

Читаћете ових дана о томе како се земља са 317.351 становником пласирала у Француску. Иако се не тако давно у острвској држави на крајњем северу Европе фудбал могао играти само неколико месеци годишње. Откуд сад ово?

Фудбал 10.09.2015 | 00:15

Свет је у чуду. У пакленој конкуренцији велесиле каква је Холандија и увек неугодног домаћина Турске пласман на Европско првенство у Француској оверили су Чешка и оно што је деловало потпуно сумануто до пре коју годину - Исланд. Земља која никада пре није искусила како то изгледа на великом такмичењу, земља која је успела да у популацији од 317.351 становника (подаци америчке агенције ЦИА) успела да пронађе њих 23 кадрих да помрсе рачуне аристократама који су их не тако давно подругљиво називали рибарима, полуаматерима или како већ.

Црта се међутим подвлачи на крају, а кад се подвукла Исланд је постао земља са најмањим бројем становника која ће играти Европско првенство. Претходни рекордер била је шестоструко бројнија Словенија (1.988.292), следиле су Летонија (2.165.165), Хрватска (4.470.534), Ирска (4.832.765)... Главни градови свих тих „малих“, изузев Љубљане, сами су становништвом богатији од целокупног Исланда.

Није ни чудо стога што је Фудбалски савез те острвске земље осуо дрвље и камење по Арону Јохансону, када је момак рођен у Алабами, али одрастао на Исланду, одлучио да игра за САД. Сматрали су у Рејкавику да је Јохансон изабрао паре пре достојанства.

Међутим, и без њега Исланђани - на почетку каријера малтене навикли да дођу на утакмицу и одмах се врате пошто је лед преко ноћи оковао терен, а ветар однео голове у који метар удаљен океан - успели су да после недељног ремија са Казахстаном и који дан раније победе над Холандијом усред Амстердама успели да оживе свој сан и чекирају француске визе. Славило се по клубовима до дубоко у ноћ, у тако малим местима наравно нема поделе - сви заједно. Обичан народ поред Ејдура Гудјонсена, Гилфија Сигурдсона, Колбајна Ситгорсона, Ханеса Халдорсона, голмана који је режирао спот за државног представника на Евровизији 2012. године, Биркира Бјарнасона, Алфреда Финбогасона... Чланова златне генереације исландског фудбала.

Али варате се ако мислите да се она појавила тек тако. Да је игром случаја на прехладном острву пуном сеизмичких активности у размаку од неколико година једноставно никла генерација срасла са бубамаром. Не, све ово што се тренутно дешава Исланду само је последица систематског рада. Уосталом, немојте заборавити да је Исланд умало завршио и на Мундијалу у Бразилу, али је много искуснија Хрватска била превелик залогај у баражу. На Исланду брзо уче - овај пут су се потрудили да избегну тај плеј-оф рулет.

И не само да брзо уче, Исланђани би о неким темама, ма колико то парадоксално звучало, могли да држе предавања на катедри за фудбал. Народ који поред ривала против себе има и скоро па апокалиптичне временске услове због којих се фудбал до пре само две деценије могао играти само неколико месеци годишње морао је да прибегне иновативним решењима. Крајем прошлог века стога су на Исланду попут печурки почели да ничу балони у којима би деца могла да играју и преко зиме када оркански ветрови и велики минуси отежавају и одлазак у продавницу по млеко, а не тренинг.

Угледни новинар Мајкл Јокин у чланку за утицајни И-Ес-Пи-Ен пише да данас на Исланду постоји више од 150 малих, затворених фудбалских терена за децу, плус још 20 и кусур оних у „природној величини“. У земљи зараженој најбитнијом споредном свари на свету - према једном истраживању 4,22 одсто Исланђана редовно је на трибинама, само су Фарска Острва испред - био је то окидач. Данас талентовани клинци стижу као на прозиводној траци. Само примера ради, у суботу је, подсећа Јокин, У21 репрезентација Исланда са 3:2 савладала Француску у чијем су тиму играли Кингсли Коман, 30.000.000 евра вредно појачање Бајерна, те Адријен Рабио из Пари Сен Жермена. Вундеркинд Барселоне Давид Бабунски у јуну је могао само да посматра како Исланђани предвођени Оливером Сигурјонсоном бију његове вршњаке из Македоније у победи од 3:0.

Савез ништа не препушта случају. Да би се клубови такмичили морају да у школама имају врхунске тренере. Само у 2010. године чак 640 тренера - односно 0,2 одсто популације Исланда (?!) - присуствовало је разним курсевима Уефе. Сви су добро плаћени. Најталентованији клинци одмах иду преко - Сигторсон и капитен репрезентације Арон Гунарсон у АЗ са 17 година, Бјарнасон у Викинг у истом узрасту, Сигурдсон у Рединг још млађи са 16...

„Раније су на репрезентативне утакмице летели и по неколико сати. Сада им Савез плаћа чартер летове. Играчи из професионалних средина долазе у професионалну средину“, појашњава новинар Томас Тор Торадсон за ЕСПН.

Шлаг на торту сипао је селектор Ларс Легербек, чувени Швеђанин који је дошао 2011. и за кратко време убедио екипу да се не задовољава ремијем без голова.
„Ништа није случајно. Ово је вожња која траје још одавно“, тврди бивши одбрамбени фудбалер националног тима Петур Мартејнсон.
„Тамо негде 1998. године Исланд је играо против Француске, која је тек постала првак света. Било је 1:1. Верујем да су и Гилфи и Колбајн и многи други баш тада помислили: Хоћу и ја овако.“

Такво размишљање се годинама подтицало. На Исланду се све ради у склопу система. Још један доказ - Лагербек ће после Европског првенства у заслужену пензију, а већ се зна да ће га наследити досадашњи помоћник Хелмир Халгримсон. О свему се размишља на време.

Стога на Исланду јесу заслужили да се нађу међу најбољима на Старом континенту. Јесу заслужили да им полиција прогледа кроз прсте и мимо закона дозволи свим клубовима у Рејкавику да синоћ продуже радно време и после један сат иза поноћи.
„Херој? Хероји су људи попут Нелсона Манделе и Мартина Лутер Кинга. Ја сам само фудбалски тренер“, каже скромни Ларс Лагербек.

Иако зна и он да ће у очима Исланђана увек бити управо то - херој. Као и Гудјонсон, Гунарсон и сви остали њихови саборци, али и они који буду долазили у будућности. А биће их, немојте да сумњате у то.