Analiza: Jeste bajka, nije slučajnost - Island je zaslužio EURO!

Čitaćete ovih dana o tome kako se zemlja sa 317.351 stanovnikom plasirala u Francusku. Iako se ne tako davno u ostrvskoj državi na krajnjem severu Evrope fudbal mogao igrati samo nekoliko meseci godišnje. Otkud sad ovo?

Fudbal 10.09.2015 | 00:15

Svet je u čudu. U paklenoj konkurenciji velesile kakva je Holandija i uvek neugodnog domaćina Turske plasman na Evropsko prvenstvo u Francuskoj overili su Češka i ono što je delovalo potpuno sumanuto do pre koju godinu - Island. Zemlja koja nikada pre nije iskusila kako to izgleda na velikom takmičenju, zemlja koja je uspela da u populaciji od 317.351 stanovnika (podaci američke agencije CIA) uspela da pronađe njih 23 kadrih da pomrse račune aristokratama koji su ih ne tako davno podrugljivo nazivali ribarima, poluamaterima ili kako već.

Crta se međutim podvlači na kraju, a kad se podvukla Island je postao zemlja sa najmanjim brojem stanovnika koja će igrati Evropsko prvenstvo. Prethodni rekorder bila je šestostruko brojnija Slovenija (1.988.292), sledile su Letonija (2.165.165), Hrvatska (4.470.534), Irska (4.832.765)... Glavni gradovi svih tih „malih“, izuzev Ljubljane, sami su stanovništvom bogatiji od celokupnog Islanda.

Nije ni čudo stoga što je Fudbalski savez te ostrvske zemlje osuo drvlje i kamenje po Aronu Johansonu, kada je momak rođen u Alabami, ali odrastao na Islandu, odlučio da igra za SAD. Smatrali su u Rejkaviku da je Johanson izabrao pare pre dostojanstva.

Međutim, i bez njega Islanđani - na početku karijera maltene navikli da dođu na utakmicu i odmah se vrate pošto je led preko noći okovao teren, a vetar odneo golove u koji metar udaljen okean - uspeli su da posle nedeljnog remija sa Kazahstanom i koji dan ranije pobede nad Holandijom usred Amsterdama uspeli da ožive svoj san i čekiraju francuske vize. Slavilo se po klubovima do duboko u noć, u tako malim mestima naravno nema podele - svi zajedno. Običan narod pored Ejdura Gudjonsena, Gilfija Sigurdsona, Kolbajna Sitgorsona, Hanesa Haldorsona, golmana koji je režirao spot za državnog predstavnika na Evroviziji 2012. godine, Birkira Bjarnasona, Alfreda Finbogasona... Članova zlatne genereacije islandskog fudbala.

Ali varate se ako mislite da se ona pojavila tek tako. Da je igrom slučaja na prehladnom ostrvu punom seizmičkih aktivnosti u razmaku od nekoliko godina jednostavno nikla generacija srasla sa bubamarom. Ne, sve ovo što se trenutno dešava Islandu samo je posledica sistematskog rada. Uostalom, nemojte zaboraviti da je Island umalo završio i na Mundijalu u Brazilu, ali je mnogo iskusnija Hrvatska bila prevelik zalogaj u baražu. Na Islandu brzo uče - ovaj put su se potrudili da izbegnu taj plej-of rulet.

I ne samo da brzo uče, Islanđani bi o nekim temama, ma koliko to paradoksalno zvučalo, mogli da drže predavanja na katedri za fudbal. Narod koji pored rivala protiv sebe ima i skoro pa apokaliptične vremenske uslove zbog kojih se fudbal do pre samo dve decenije mogao igrati samo nekoliko meseci godišnje morao je da pribegne inovativnim rešenjima. Krajem prošlog veka stoga su na Islandu poput pečurki počeli da niču baloni u kojima bi deca mogla da igraju i preko zime kada orkanski vetrovi i veliki minusi otežavaju i odlazak u prodavnicu po mleko, a ne trening.

Ugledni novinar Majkl Jokin u članku za uticajni I-Es-Pi-En piše da danas na Islandu postoji više od 150 malih, zatvorenih fudbalskih terena za decu, plus još 20 i kusur onih u „prirodnoj veličini“. U zemlji zaraženoj najbitnijom sporednom svari na svetu - prema jednom istraživanju 4,22 odsto Islanđana redovno je na tribinama, samo su Farska Ostrva ispred - bio je to okidač. Danas talentovani klinci stižu kao na prozivodnoj traci. Samo primera radi, u subotu je, podseća Jokin, U21 reprezentacija Islanda sa 3:2 savladala Francusku u čijem su timu igrali Kingsli Koman, 30.000.000 evra vredno pojačanje Bajerna, te Adrijen Rabio iz Pari Sen Žermena. Vunderkind Barselone David Babunski u junu je mogao samo da posmatra kako Islanđani predvođeni Oliverom Sigurjonsonom biju njegove vršnjake iz Makedonije u pobedi od 3:0.

Savez ništa ne prepušta slučaju. Da bi se klubovi takmičili moraju da u školama imaju vrhunske trenere. Samo u 2010. godine čak 640 trenera - odnosno 0,2 odsto populacije Islanda (?!) - prisustvovalo je raznim kursevima Uefe. Svi su dobro plaćeni. Najtalentovaniji klinci odmah idu preko - Sigtorson i kapiten reprezentacije Aron Gunarson u AZ sa 17 godina, Bjarnason u Viking u istom uzrastu, Sigurdson u Reding još mlađi sa 16...

„Ranije su na reprezentativne utakmice leteli i po nekoliko sati. Sada im Savez plaća čarter letove. Igrači iz profesionalnih sredina dolaze u profesionalnu sredinu“, pojašnjava novinar Tomas Tor Toradson za ESPN.

Šlag na tortu sipao je selektor Lars Legerbek, čuveni Šveđanin koji je došao 2011. i za kratko vreme ubedio ekipu da se ne zadovoljava remijem bez golova.
„Ništa nije slučajno. Ovo je vožnja koja traje još odavno“, tvrdi bivši odbrambeni fudbaler nacionalnog tima Petur Martejnson.
„Tamo negde 1998. godine Island je igrao protiv Francuske, koja je tek postala prvak sveta. Bilo je 1:1. Verujem da su i Gilfi i Kolbajn i mnogi drugi baš tada pomislili: Hoću i ja ovako.“

Takvo razmišljanje se godinama podticalo. Na Islandu se sve radi u sklopu sistema. Još jedan dokaz - Lagerbek će posle Evropskog prvenstva u zasluženu penziju, a već se zna da će ga naslediti dosadašnji pomoćnik Helmir Halgrimson. O svemu se razmišlja na vreme.

Stoga na Islandu jesu zaslužili da se nađu među najboljima na Starom kontinentu. Jesu zaslužili da im policija progleda kroz prste i mimo zakona dozvoli svim klubovima u Rejkaviku da sinoć produže radno vreme i posle jedan sat iza ponoći.
„Heroj? Heroji su ljudi poput Nelsona Mandele i Martina Luter Kinga. Ja sam samo fudbalski trener“, kaže skromni Lars Lagerbek.

Iako zna i on da će u očima Islanđana uvek biti upravo to - heroj. Kao i Gudjonson, Gunarson i svi ostali njihovi saborci, ali i oni koji budu dolazili u budućnosti. A biće ih, nemojte da sumnjate u to.