Анализа: Литар зноја и накривљени обруч!

Па зар није, заиста, то како играмо кошарку, слика и прилика нашег народа? Зар није “организовани хаос”, који странце фрустрира и одушевљава, начин на који функционишу и наша држава и наш баскет? Анархија на први поглед, а разрађени систем који поштује само себи (и Салету Ђорђевићу) позната правила, способност да победите јачега, да се не предајете, да продате фору уштогљеним западњацима!

Кошарка 08.09.2015 | 00:00
Анализа: Литар зноја и накривљени обруч!

Има она сјајна анегдота – анегдоте су сјајне само ако су до краја истините, а ова јесте – са Европског првенства 1979. године, пре пуних 36 јесени. Играла је Југославија, велика земља у којој ће се пелцер кошарке у годинама после рата примити најбоље и из зрна неразумевања игре коју су сматрали превише “женском” проклијати крошња под коју може да стане сав понос нације и сви клинци који јуре за лоптом на неравним бетонима, играла је Југославија, није ни важно против кога, а на трибинама је био пуковник Гомељски, најбољи нејугословенски и неамерички стручњак у историји, и хватао белешке о игри “плавих”.

Са паркета га је видео Мока Славнић, епитом и отелотворење онога што се већ тада увелико звало “југословенска школа кошарке”, и довикнуо великом Совјету: “Пуковниче, шта то записујете, кад ми ни сами не знамо шта ћемо да играмо?”

Ова анегдота, као и сијасет других, може се наћи у сјајној књизи Александра Милетића “Џез баскет”, књизи која би, да смо и на делима, а не само на речима и у својој глави, “земља кошарке”, била обавезна лектира макар у средњој, ако не и у основној школи, књизи која даје најприближнији одговор на вечиту дилему како су то Срби, Југословени, Балканци, заволели и унапредили кошарку; најприближнији јер, како то са свим великим феноменима обично бива, крајњег, вечитог и непроменљивог одговора нема.

У питању је нешто друго, у питању је тај континуитет од времена Моке, Киће и Праје, и још раније, од времена Ћосића, Плећаша и Скансија, и још раније, од времена Кораћа, Гордића, Данеуа, континуитет који је у суботу увече, против “јаких” Шпанаца на самом старту Европског првенства, представљала она тројка Немање Бјелице, и она тројка Богдана Богдановића, и оне две везане тројке Немање Недовића, и полудистанца Драгана Милосављевића од којег то ривал није очекивао – то да ми ни сами не знамо шта ћемо да играмо, али знамо да ће то, некако, испасти како треба, да ће она наранџаста ствар за коју живе наша деца некако успети да нађе свој пут кроз метални обруч.

И кока-кола је најуспешнија зато што нико не зна тачан рецепт, па зашто не би била и српска кошарка...

Да се мене нешто пита, химна Србије би било три минута звука који лопта прави када “цепне” мрежицу са седам метара; ниједан други звук није нам подарио толико радости, ниједан не изазива толико ментално усхићење читавог народа, ниједан не показује наш шмек, наш дух, наш менталитет.

Па зар није, заиста, то како играмо кошарку, слика и прилика нашег народа? Зар није “организовани хаос”, који странце фрустрира и одушевљава, начин на који функционишу и наша држава и наш баскет? Анархија на први поглед, а разрађени систем који поштује само себи (и Салету Ђорђевићу) позната правила, способност да победите јачега, да се не предајете, да продате фору уштогљеним западњацима – као када је Саша Обрадовић “цимнуо” Џона Стоктона у Атланти, на крају најлепшег пораза наше кошарке – све то је српска кошарка и српски дух...

Овај текст, нота бене, настаје и пре друге утакмице, и није резултат еуфорије у коју је упао аутор и која се већ добрано осећа на улицама српских градова; не, он би био једнако интониран и да смо, којом несрећом, изгубили од Шпанаца – мада ми нисмо могли да изгубимо од Шпанаца, то вам је ваљда сасвим јасно – и биће једнако интониран и да се, којом елементарном непогодом, не домогнемо злата или Олимпијских игара у Рију.

Јер Салетови ђаци, што је за историју и будућност кошарке у нашој земљи најважније, поштују дух предака, у њима се осећа енергија која је на брдовитом Балкану, међу људима несносно талентованим за сваки спорт, а тимски понајвише, направила највеће и најбоље кошаркашко игралиште на планети.

Баш као што су нас пред почетак Мундијала отписивали, тако су нас плашили и пред старт овог првенства: статистиком, бројем играча из супарничких екипа који наступају у НБА, висином уговора ривала, претешком групом...

Какви лаици.

Наравно да смо у “група смрти” - “група смрти” је свака она група у којој игра Србија, то се ваљда подразумева већ неких пола века...

На терену, видело се то и када је мајсторска одбрана успела да од једног Рејеса направи само фрустрирану врећу мишића, не игра статистика – наша кошарка, за разлику од туђих кошарки, а посебно за разлику од америчке, није нешто што се може измерити, представити у спреадсхеетовима, обрадити у програмима за статистику. Она долази једнако из срца и из главе, из природне селекције која почиње на терену иза школе, између зграда, или око једине бандере у селу која добија свој природни украс – нахерену таблу и обруч којег је већ почела да нагриза рђа.

Баскет са ортацима на бетону, искривљени кош, лакат у месо и коктел сачињен од по пола литра помешаних зноја и крви, то је почетна формула за производњу талентованих и све талентованијих дечака, способних да једног предвечерја у Немачкој, на неком Европском првенству, стану на девет метара од коша, погледају Шпанца који нема намеру да их заустави, а онда непогрешиво упуте лопту ка кошу, за победу, за осмех, за све оне који су свој ДНК уткали у дрес који је повремено мењао боје, али је увек остао свети.

Пикенрол Теа и Радуљице који обезглави ривала, Калинићево храбро залетање на Гасола, препреденост Стефана Марковића који мазне лопту испод туђег коша као некада на баскету, то је, понављамо, светлије од сваке медаље – тај осећај који су нам вратили прво Дуда, а потом и Сале, да је, што би рекао Мута Николић, “све ово нормално”, да је то и даље наш спорт; спорт у којем нам ништа није немогуће, спорт који волимо више него друге, а и играмо га и мало боље него сви други.

Зато су битна првенства; то да ли ћемо бити први сада или годину дана у Бразилу – мада све мирише да нећемо морати да чекамо чак 11 месеци на злато – то је тек узгредна ствар у односу на клинца који је синоћ, после Немање Бјелице, родитеље убедио да га упише да тренира кошарку.

Океј, ако не може химна, ако не може “Џез баскет” у лектире (а зашто не би могао?) нека макар изнад балкона Скупштине града – свака част свим осталим нашим спортистима, али тај балкон од вреле ноћи 1995. припада само кошаркашима, који евентуално могу да га на кратко посуде колегама из других дисциплина – тамо где је некада сијала петокрака коју ће скинути Зоран Ђинђић, нека буде кошаркашка лопта, па да нас опомиње да никада не сметнемо с ума ко смо и шта смо...

И крајње је време да очеви оснивачи српске кошарке, без којих не би било ни синоћних 80:70, добију споменик у Београду. Заједнички, као Моунт Русхморе, где су Американци исклесали своје председнике; уосталом ми јаче адуте ни боље лидере од Аце Николића, Боре Станковића, Раше Шапера и Небојше Поповића никада нећемо имати.

Само да се на том споменику остави места за Жеравицу, Ивковића, Обрадовића...

И наравно, после првог тренерског злата – које само што није – за Александра Ђорђевића.

Коментари / 0

Оставите коментар