Analiza: Litar znoja i nakrivljeni obruč!

Pa zar nije, zaista, to kako igramo košarku, slika i prilika našeg naroda? Zar nije “organizovani haos”, koji strance frustrira i oduševljava, način na koji funkcionišu i naša država i naš basket? Anarhija na prvi pogled, a razrađeni sistem koji poštuje samo sebi (i Saletu Đorđeviću) poznata pravila, sposobnost da pobedite jačega, da se ne predajete, da prodate foru uštogljenim zapadnjacima!

Košarka 08.09.2015 | 00:00

Ima ona sjajna anegdota – anegdote su sjajne samo ako su do kraja istinite, a ova jeste – sa Evropskog prvenstva 1979. godine, pre punih 36 jeseni. Igrala je Jugoslavija, velika zemlja u kojoj će se pelcer košarke u godinama posle rata primiti najbolje i iz zrna nerazumevanja igre koju su smatrali previše “ženskom” proklijati krošnja pod koju može da stane sav ponos nacije i svi klinci koji jure za loptom na neravnim betonima, igrala je Jugoslavija, nije ni važno protiv koga, a na tribinama je bio pukovnik Gomeljski, najbolji nejugoslovenski i neamerički stručnjak u istoriji, i hvatao beleške o igri “plavih”.

Sa parketa ga je video Moka Slavnić, epitom i otelotvorenje onoga što se već tada uveliko zvalo “jugoslovenska škola košarke”, i doviknuo velikom Sovjetu: “Pukovniče, šta to zapisujete, kad mi ni sami ne znamo šta ćemo da igramo?”

Ova anegdota, kao i sijaset drugih, može se naći u sjajnoj knjizi Aleksandra Miletića “Džez basket”, knjizi koja bi, da smo i na delima, a ne samo na rečima i u svojoj glavi, “zemlja košarke”, bila obavezna lektira makar u srednjoj, ako ne i u osnovnoj školi, knjizi koja daje najpribližniji odgovor na večitu dilemu kako su to Srbi, Jugosloveni, Balkanci, zavoleli i unapredili košarku; najpribližniji jer, kako to sa svim velikim fenomenima obično biva, krajnjeg, večitog i nepromenljivog odgovora nema.

U pitanju je nešto drugo, u pitanju je taj kontinuitet od vremena Moke, Kiće i Praje, i još ranije, od vremena Ćosića, Plećaša i Skansija, i još ranije, od vremena Koraća, Gordića, Daneua, kontinuitet koji je u subotu uveče, protiv “jakih” Španaca na samom startu Evropskog prvenstva, predstavljala ona trojka Nemanje Bjelice, i ona trojka Bogdana Bogdanovića, i one dve vezane trojke Nemanje Nedovića, i poludistanca Dragana Milosavljevića od kojeg to rival nije očekivao – to da mi ni sami ne znamo šta ćemo da igramo, ali znamo da će to, nekako, ispasti kako treba, da će ona narandžasta stvar za koju žive naša deca nekako uspeti da nađe svoj put kroz metalni obruč.

I koka-kola je najuspešnija zato što niko ne zna tačan recept, pa zašto ne bi bila i srpska košarka...

Da se mene nešto pita, himna Srbije bi bilo tri minuta zvuka koji lopta pravi kada “cepne” mrežicu sa sedam metara; nijedan drugi zvuk nije nam podario toliko radosti, nijedan ne izaziva toliko mentalno ushićenje čitavog naroda, nijedan ne pokazuje naš šmek, naš duh, naš mentalitet.

Pa zar nije, zaista, to kako igramo košarku, slika i prilika našeg naroda? Zar nije “organizovani haos”, koji strance frustrira i oduševljava, način na koji funkcionišu i naša država i naš basket? Anarhija na prvi pogled, a razrađeni sistem koji poštuje samo sebi (i Saletu Đorđeviću) poznata pravila, sposobnost da pobedite jačega, da se ne predajete, da prodate foru uštogljenim zapadnjacima – kao kada je Saša Obradović “cimnuo” Džona Stoktona u Atlanti, na kraju najlepšeg poraza naše košarke – sve to je srpska košarka i srpski duh...

Ovaj tekst, nota bene, nastaje i pre druge utakmice, i nije rezultat euforije u koju je upao autor i koja se već dobrano oseća na ulicama srpskih gradova; ne, on bi bio jednako intoniran i da smo, kojom nesrećom, izgubili od Španaca – mada mi nismo mogli da izgubimo od Španaca, to vam je valjda sasvim jasno – i biće jednako intoniran i da se, kojom elementarnom nepogodom, ne domognemo zlata ili Olimpijskih igara u Riju.

Jer Saletovi đaci, što je za istoriju i budućnost košarke u našoj zemlji najvažnije, poštuju duh predaka, u njima se oseća energija koja je na brdovitom Balkanu, među ljudima nesnosno talentovanim za svaki sport, a timski ponajviše, napravila najveće i najbolje košarkaško igralište na planeti.

Baš kao što su nas pred početak Mundijala otpisivali, tako su nas plašili i pred start ovog prvenstva: statistikom, brojem igrača iz suparničkih ekipa koji nastupaju u NBA, visinom ugovora rivala, preteškom grupom...

Kakvi laici.

Naravno da smo u “grupa smrti” - “grupa smrti” je svaka ona grupa u kojoj igra Srbija, to se valjda podrazumeva već nekih pola veka...

Na terenu, videlo se to i kada je majstorska odbrana uspela da od jednog Rejesa napravi samo frustriranu vreću mišića, ne igra statistika – naša košarka, za razliku od tuđih košarki, a posebno za razliku od američke, nije nešto što se može izmeriti, predstaviti u spreadsheetovima, obraditi u programima za statistiku. Ona dolazi jednako iz srca i iz glave, iz prirodne selekcije koja počinje na terenu iza škole, između zgrada, ili oko jedine bandere u selu koja dobija svoj prirodni ukras – naherenu tablu i obruč kojeg je već počela da nagriza rđa.

Basket sa ortacima na betonu, iskrivljeni koš, lakat u meso i koktel sačinjen od po pola litra pomešanih znoja i krvi, to je početna formula za proizvodnju talentovanih i sve talentovanijih dečaka, sposobnih da jednog predvečerja u Nemačkoj, na nekom Evropskom prvenstvu, stanu na devet metara od koša, pogledaju Španca koji nema nameru da ih zaustavi, a onda nepogrešivo upute loptu ka košu, za pobedu, za osmeh, za sve one koji su svoj DNK utkali u dres koji je povremeno menjao boje, ali je uvek ostao sveti.

Pikenrol Tea i Raduljice koji obezglavi rivala, Kalinićevo hrabro zaletanje na Gasola, prepredenost Stefana Markovića koji mazne loptu ispod tuđeg koša kao nekada na basketu, to je, ponavljamo, svetlije od svake medalje – taj osećaj koji su nam vratili prvo Duda, a potom i Sale, da je, što bi rekao Muta Nikolić, “sve ovo normalno”, da je to i dalje naš sport; sport u kojem nam ništa nije nemoguće, sport koji volimo više nego druge, a i igramo ga i malo bolje nego svi drugi.

Zato su bitna prvenstva; to da li ćemo biti prvi sada ili godinu dana u Brazilu – mada sve miriše da nećemo morati da čekamo čak 11 meseci na zlato – to je tek uzgredna stvar u odnosu na klinca koji je sinoć, posle Nemanje Bjelice, roditelje ubedio da ga upiše da trenira košarku.

Okej, ako ne može himna, ako ne može “Džez basket” u lektire (a zašto ne bi mogao?) neka makar iznad balkona Skupštine grada – svaka čast svim ostalim našim sportistima, ali taj balkon od vrele noći 1995. pripada samo košarkašima, koji eventualno mogu da ga na kratko posude kolegama iz drugih disciplina – tamo gde je nekada sijala petokraka koju će skinuti Zoran Đinđić, neka bude košarkaška lopta, pa da nas opominje da nikada ne smetnemo s uma ko smo i šta smo...

I krajnje je vreme da očevi osnivači srpske košarke, bez kojih ne bi bilo ni sinoćnih 80:70, dobiju spomenik u Beogradu. Zajednički, kao Mount Rushmore, gde su Amerikanci isklesali svoje predsednike; uostalom mi jače adute ni bolje lidere od Ace Nikolića, Bore Stankovića, Raše Šapera i Nebojše Popovića nikada nećemo imati.

Samo da se na tom spomeniku ostavi mesta za Žeravicu, Ivkovića, Obradovića...

I naravno, posle prvog trenerskog zlata – koje samo što nije – za Aleksandra Đorđevića.