Владимир Штимац - највјернији војник српске кошарке!

Овај велики патриота и синоћ је, по ко зна који пут, очитао многима лекцију о томе како се треба односити према репрезентацији и најважнијем дресу у свету спорта.

Кошарка 02.09.2015 | 23:00

"Жао ми је што нећу узети злато, ја мислим да ће ови момци бити шампиони! Салету и њима желим све најбоље, много здравља и среће!"

"Што се тиче мене и мог односа према грбу, увек ћу се радо одазвати на сваку акцију репрезентације, па било то и за тренинг. Живели!!"

Ово су речи српског кошаркаша Владимира Штимца написане на Тwиттеру само неколико минута након што су Немања Дангубић и он, а потом и целокупна спортска јавност у Србији, Европи и свету, сазнали за коначну одлуку селектора кошаркашке репрезентације Србије, Александра Ђорђевића.

Штимац и Дангубић последња су двојица "орлова" који су морали да буду изостављени са списка путника на Европско првенство, након што је Ђорђевић пре тога тужну вест саопштио Стефану Поту, Марку Кешељу и Луки Митровићу.

Да ли би било коме било свеједно да сазна овако нешто након 100 дана тренинга, проливања зноја, трошења физичке и емотивне снаге, боравка далеко од породице и пријатеља? Не. Да ли би било коме било лако да, после свих снова о медаљи и великим утакмицама, испрати другове на пут? Не.

Да ли би сви овако реаговали? Свакако да не! И нису! Ни када су били прекобројни, ни када нису позивани...

Владимир Штимац није најбољи центар којег имамо. Није био ни раније, нити је био незаменљив. Он никада није био играч на којем је грађена игра репрезентације Србије, веома ретко би почињао и у петорци. Није често играо преко 10-15 минута, али се никада није бунио.

Он је кошаркаш који се током каријере СВАКИ пут одазвао на позив који би стигао из КСС, и када је био члан млађих селекција и касније када је постао сениор, а да се притом ниједном није "одазвао" у тренуцима када није био позиван, па због тога улазио у конфликте са селекторима и запосленима у Савезу.

Није морао да се венчава током припрема или поправља форму. Није морао да се одмори после тешке сезоне, нити опоравља од повреде. Када је био позван – био је ту, када није био позван – бодрио је и навијао!

Ако је за све остале кошаркаше "махач пешкиром" била увреда, за њега није, он је и то радио једнако искрено када бисмо побеђивали, као што је тешио саиграче због болних пораза које смо бележили успут.

Беспрекоран однос према саиграчима, тиму, селектору, Савезу, дресу националног тима, химни (коју је увек певао држећи руку на срцу), држави... Све је то потврдио ове вечери речима објављеним на друштвеним мрежама које могу да послуже као лекција свим осталим спортистима:

Е, тако треба! Тако се воли репрезентација!

А, не да се после првог списка на којем нема вашег имена, определите да играте за репрезентацију неке друге земље.

БРАВО, ВЛАДО!