Vladimir Štimac - najvjerniji vojnik srpske košarke!

Ovaj veliki patriota i sinoć je, po ko zna koji put, očitao mnogima lekciju o tome kako se treba odnositi prema reprezentaciji i najvažnijem dresu u svetu sporta.

Košarka 02.09.2015 | 23:00

"Žao mi je što neću uzeti zlato, ja mislim da će ovi momci biti šampioni! Saletu i njima želim sve najbolje, mnogo zdravlja i sreće!"

"Što se tiče mene i mog odnosa prema grbu, uvek ću se rado odazvati na svaku akciju reprezentacije, pa bilo to i za trening. Živeli!!"

Ovo su reči srpskog košarkaša Vladimira Štimca napisane na Twitteru samo nekoliko minuta nakon što su Nemanja Dangubić i on, a potom i celokupna sportska javnost u Srbiji, Evropi i svetu, saznali za konačnu odluku selektora košarkaške reprezentacije Srbije, Aleksandra Đorđevića.

Štimac i Dangubić poslednja su dvojica "orlova" koji su morali da budu izostavljeni sa spiska putnika na Evropsko prvenstvo, nakon što je Đorđević pre toga tužnu vest saopštio Stefanu Potu, Marku Kešelju i Luki Mitroviću.

Da li bi bilo kome bilo svejedno da sazna ovako nešto nakon 100 dana treninga, prolivanja znoja, trošenja fizičke i emotivne snage, boravka daleko od porodice i prijatelja? Ne. Da li bi bilo kome bilo lako da, posle svih snova o medalji i velikim utakmicama, isprati drugove na put? Ne.

Da li bi svi ovako reagovali? Svakako da ne! I nisu! Ni kada su bili prekobrojni, ni kada nisu pozivani...

Vladimir Štimac nije najbolji centar kojeg imamo. Nije bio ni ranije, niti je bio nezamenljiv. On nikada nije bio igrač na kojem je građena igra reprezentacije Srbije, veoma retko bi počinjao i u petorci. Nije često igrao preko 10-15 minuta, ali se nikada nije bunio.

On je košarkaš koji se tokom karijere SVAKI put odazvao na poziv koji bi stigao iz KSS, i kada je bio član mlađih selekcija i kasnije kada je postao senior, a da se pritom nijednom nije "odazvao" u trenucima kada nije bio pozivan, pa zbog toga ulazio u konflikte sa selektorima i zaposlenima u Savezu.

Nije morao da se venčava tokom priprema ili popravlja formu. Nije morao da se odmori posle teške sezone, niti oporavlja od povrede. Kada je bio pozvan – bio je tu, kada nije bio pozvan – bodrio je i navijao!

Ako je za sve ostale košarkaše "mahač peškirom" bila uvreda, za njega nije, on je i to radio jednako iskreno kada bismo pobeđivali, kao što je tešio saigrače zbog bolnih poraza koje smo beležili usput.

Besprekoran odnos prema saigračima, timu, selektoru, Savezu, dresu nacionalnog tima, himni (koju je uvek pevao držeći ruku na srcu), državi... Sve je to potvrdio ove večeri rečima objavljenim na društvenim mrežama koje mogu da posluže kao lekcija svim ostalim sportistima:

E, tako treba! Tako se voli reprezentacija!

A, ne da se posle prvog spiska na kojem nema vašeg imena, opredelite da igrate za reprezentaciju neke druge zemlje.

BRAVO, VLADO!