Анализа: Овај човјек стално нешто петља...!

Лисице су у прва три кола освојиле седам бодова, Тинкерман није петљао ништа – истих 11 играча почело је све утакмице – извукао је најбоље из Ријада Махреза, тренутно најбоље оцењеног играча Премијер лиге, а на крилу открио досад тихог Марка Албрајтона.

Фудбал 29.08.2015 | 20:00

Био је то Радомир Антић, има томе петнаест година, који ће изговорити ту реченицу, у покушају да објасни зашто није успео да, у свом трећем доласку, извуче Атлетико Мадрид из зоне испадања.

„Не постоји ништа горе ни теже за једног стручњака него гасити пожар који су оставили италијански тренери“, рекао је Антић.

Тек помало је Антић погрешио. Не формално, наравно, пошто он јесте дошао у Мадрид после једног Римљанина. Већ зато што његов претходник Клаудио Ранијери није обичан италијански тренер. Сваки аленаторе с Апенина има харизму и став; можете Анчелотија, Капела, Липија, Трапатонија, Сакија, Закеронија волети или мрзети, али вас свакако не остављају равнодушнима. А Ранијери, као и његов колега Манчини, може да дође и прође, а да га нико и не примети...

Умео је Клаудио, као на прелазу два миленијума у Мадриду, да остави пожаре. Не било какве, већ оне налик Нероновом, који сатру и затру цео један град, док виновник, свирајући виолину, одлази у сутон да тражи нови ангажман.

Неукусно је, можда, за човека који је водио пет од шест највећих италијанских клубова (у ЦВ-ју му недостаје само Милан!) рећи да нема везе с традицијом и умећем са "чизме". Неукусно, можда, али не предалеко од истине.

А нигде то одсуство талијанштине није било видљиво као 20. априла 2004. на стадиону Луј Други.

Био је први меч полуфинала Лиге шампиона, и разиграни Монако, који ће у претходној рунди поразити Реалове Галактикосе - мада ће се много више причати о оних 4:0 којима је Депортиво у Коруњи почастио као земљу јак Милан – дочекао је Ранијеријев Челси.

Пршо је дао гол главом, али је Креспо убрзо изједначио после гужве и Гронкјеровог саплитања, а онда су на почетку другог полувремена Зикос и Макелеле ушли у дуел у мртвом углу шеснаестерца. Снажни, пргави Грк замахнуо је према Французу, овај је почео да се ваља по трави као да га је погодило хиљаду стрелаца Александра Македонског, и судија Урс Мајер, који није ни видео шта се догодило, извадио је црвени картон и отерао Хелена у оближњи казино.

Дуго година касније Ранијери ће се сећати те утакмице, и ни њему самом неће бити јасно шта се десило.

Сваки други италијански тренер би у том тренутку већ планирао угодну вечеру у друштву најскупљег тосканског вина. Имаш 1:1 у гостима, имаш и бољи тим, са већ два прелазна рока подмазана Абрамовичевим милионима, а сада имаш и играча више...

Сваки други, сем онај који не личи на Италијана.

Те ноћи Ранијери ће заувек оправдати надимак Тинкерман, у слободном преводу Онај Који Стално Нешто Петља, и пропустити прву од две велике шансе своје каријере да уради нешто велико, највеће.

Извео је Марија Мелхиота и увео Џимија Флојда Хаселбејнка, ваљда да би појурио други гол и још мирније дочекао реванш у Лондону. Али свега пет-шест минута касније, уместо Скота Паркера, убацује Роберта Хута, и екипа губи концепцију и конце, почиње да се рашива по шавовима.

У последњих двадесет минута није се знало ко игра на којој позицији, ни шта то Ранијери заправо жели, а напаљени, луцидни домаћини умели су то да искористе. Прво голчина Моријентеса из контре право у рашље, тик испред Терија који пролеће кроз кадар и голмана Амброзија који изгледа недорасло прилици и супарнику, а који трен доцније и шпиц копачке Шабанија Нонде за, испоставиће се, недостижних 3:1.

Знао је и Ранијери да нема капацитет да окрене меч на Стамфорд Бриџу, знао је и да му је Романов мач над главом одавно направио прву отворену рану, знао је да Монако иде у финале и да их тамо чека неки тип по имену Жозе Мурињо за којег кажу да је најталентованији европски тренер, знао је све то, и отворио је конференцију за медије уочи реванша вероватно најбољом изјавом једног шефа струке којем се смеши отказ у 21. веку:

„Здраво, ајкуле. Добро дошле на моју сахрану.“

Монте Карло остаће заувек болан ожиљак на срцу човека који је умео да увесељава новинаре („Питате ме зашто мора да игра Дејмијен Даф? Зато што, ако не игра Дејмијен, онда ме мајка зове и пита је ли с њим све у реду, а ја морам да слушам своју маму“, рекао је једном приликом; „Знам шта мислите о мом систему, али ја сам као Френк Синатра, волим да радим ствари по своме и престар сам да бих се мењао“, рећи ће другог пута), али и да шаље навијаче у очај.

Навијаче својих клубова, да будемо прецизнији.

Једанаест година након Монака, Клаудио Ранијери се вратио у Премијер лигу, одакле је, како је тврдио, неправедно отеран. Причаће сваком приликом да Мурињо не би успео да узме титулу у првој сезони да управо Ранијери није поставио систем, да није довео Лампарда, Кола, Робена, Дафа, да није Терија извукао из подмлатка и одмах му накачио капитенску траку на руку, да није чак безецовао и Дидијеа Дрогбу, видевши га у дресу Марсеља у Лиги шампиона у Београду, против Партизана.

Биће можда и у праву, али ће остати човек који у читавој каријери није освојио ниједан баш битан трофеј („Један куп и један мали куп за скоро 70 година живота“, овако ће управо Жозе Мурињо описати каријеру Клаудија Ранијерија) и који је у сваком кутку Европе показивао озбиљно умеће аутодеструкције, остављао за собом пустош и уплакане навијаче или играче.

Снимак који описује његову каријеру у свега неколико секунди у главној роли има баш сузе: пролеће је 2010, Рома има шансу да освоји титулу испред шампиона Интера, на Олимпико долази Сампдорија и прво полувреме је као из вучјих снова; а онда клетва Тинкермана поново показује вражје лице, Пацини даје два гола, читава Италија је у шоку, судија свира крај, на клупи седи Филип Мексес и схвата да је трофеј отишао аутострадом на север, Француз плаче, плаче мушки и плаче јуначки, сузе једва судржавају и Бурдисо, Тони, Де Роси, само Ранијери стоји, непомичан, поражен, док га камера зумира, и у глави му је Монако из 2004, и његова каријера је поново ударила у зид...

Тренираће он после тога, без успеха, и тај Интер, и Монако – један други Монако, из нижег ранга такмичења, али опет ће му се догодити нестрпљиви руски газда – постати селектор Грчке и руководити најсрамотнијим резултатом у историји фудбалски неталентоване, али поносне нације, некадашњег шампиона Европе (пораз код куће од Фарских Острва!), па није ни чудо што је летошња вест да се Тинкерман враћа на енглеску траву, да замени лабилну личност Најџела Пирсона, дочекана са злурадим осмесима диљем Острва.

Није што су само обични љубитељи Премијер лиге преврнули очима, ни што су навијачи Лестера почели да праве рачуницу за гостовања МК Донсу и Ротераму наредне године, већ и што је Гари Линекер, легенда Лестера, непоправљиво заљубљен у Лисице, омиљени син градића из срца Енглеске, на Твитеру написао само три речи. Прво „СТВАРНО?“, а потом и „Неинспиративан избор“. Неки други, попут Харија Реднапа, који све више постаје енглеска верзија српских политичких аналитичара, пошто о свему има и износи мишљење, били су још оштрији...

Није све у његовој каријери било лоше, наравно, и у обзир се морају, чак и ако сте Гари Линекер, узети објективне околности. У Наполи је дошао после Марадоне, у Валенсију прво после Купера, а онда после Бенитеза, у време стварања Галактикоса и ресурекције Барселоне, са Челсијем је морао да се бије против Венгерове непобедиве лаке коњице, заборављају сви да је успео да спасе Парму од испадања, да је Јуве био други и трећи одмах по повратку из кажњеничке колоније по имену Серија Б...

Па ипак... Лузер, човек за друга места, превише миран и тих, смешни тип са чудним метафорама – то су епитети који прате Римљанина, и то су били најчешћи коментари његовог повратка.

А онда се догодило мало чудо. Лисице су у прва три кола освојиле седам бодова, Тинкерман није петљао ништа – истих 11 играча почело је све утакмице – извукао је најбоље из Ријада Махреза, тренутно најбоље оцењеног играча Премијер лиге, а на крилу открио досад тихог Марка Албрајтона.

Његов Лестер игра лепо за око, има коректан распоред у наредних десетак кола, па су енглески новинари, који као мало ко успевају да за најкраће могуће време пређу границу између гажења и обожавања – једног дана сте на врху света, већ другог најгори играч у лиги, што ових дана трпи и наш Бане Ивановић – пожурили са хвалоспевима и причом о неком новом Ранијерију, о промењеном човеку који би и даље могао да одигра велику улогу у фудбалу...

Но ако нас је историја нешто научила, то је да се историја понавља, и да у историји ништа није случајно. У сваком тиму имао је своје златне моменте, посебно на почетку, свуда би се појавила нада да ће овог пута бити другачије, само да би пријатни, духовити тип који за собом оставља пустош пронашао нови начин да притисне оно велико црвено дугме на којем лепо пише „Не дирај“.