Analiza: Ovaj čovjek stalno nešto petlja...!

Lisice su u prva tri kola osvojile sedam bodova, Tinkerman nije petljao ništa – istih 11 igrača počelo je sve utakmice – izvukao je najbolje iz Rijada Mahreza, trenutno najbolje ocenjenog igrača Premijer lige, a na krilu otkrio dosad tihog Marka Albrajtona.

Fudbal 29.08.2015 | 20:00

Bio je to Radomir Antić, ima tome petnaest godina, koji će izgovoriti tu rečenicu, u pokušaju da objasni zašto nije uspeo da, u svom trećem dolasku, izvuče Atletiko Madrid iz zone ispadanja.

„Ne postoji ništa gore ni teže za jednog stručnjaka nego gasiti požar koji su ostavili italijanski treneri“, rekao je Antić.

Tek pomalo je Antić pogrešio. Ne formalno, naravno, pošto on jeste došao u Madrid posle jednog Rimljanina. Već zato što njegov prethodnik Klaudio Ranijeri nije običan italijanski trener. Svaki alenatore s Apenina ima harizmu i stav; možete Ančelotija, Kapela, Lipija, Trapatonija, Sakija, Zakeronija voleti ili mrzeti, ali vas svakako ne ostavljaju ravnodušnima. A Ranijeri, kao i njegov kolega Mančini, može da dođe i prođe, a da ga niko i ne primeti...

Umeo je Klaudio, kao na prelazu dva milenijuma u Madridu, da ostavi požare. Ne bilo kakve, već one nalik Neronovom, koji satru i zatru ceo jedan grad, dok vinovnik, svirajući violinu, odlazi u suton da traži novi angažman.

Neukusno je, možda, za čoveka koji je vodio pet od šest najvećih italijanskih klubova (u CV-ju mu nedostaje samo Milan!) reći da nema veze s tradicijom i umećem sa "čizme". Neukusno, možda, ali ne predaleko od istine.

A nigde to odsustvo talijanštine nije bilo vidljivo kao 20. aprila 2004. na stadionu Luj Drugi.

Bio je prvi meč polufinala Lige šampiona, i razigrani Monako, koji će u prethodnoj rundi poraziti Realove Galaktikose - mada će se mnogo više pričati o onih 4:0 kojima je Deportivo u Korunji počastio kao zemlju jak Milan – dočekao je Ranijerijev Čelsi.

Pršo je dao gol glavom, ali je Krespo ubrzo izjednačio posle gužve i Gronkjerovog saplitanja, a onda su na početku drugog poluvremena Zikos i Makelele ušli u duel u mrtvom uglu šesnaesterca. Snažni, prgavi Grk zamahnuo je prema Francuzu, ovaj je počeo da se valja po travi kao da ga je pogodilo hiljadu strelaca Aleksandra Makedonskog, i sudija Urs Majer, koji nije ni video šta se dogodilo, izvadio je crveni karton i oterao Helena u obližnji kazino.

Dugo godina kasnije Ranijeri će se sećati te utakmice, i ni njemu samom neće biti jasno šta se desilo.

Svaki drugi italijanski trener bi u tom trenutku već planirao ugodnu večeru u društvu najskupljeg toskanskog vina. Imaš 1:1 u gostima, imaš i bolji tim, sa već dva prelazna roka podmazana Abramovičevim milionima, a sada imaš i igrača više...

Svaki drugi, sem onaj koji ne liči na Italijana.

Te noći Ranijeri će zauvek opravdati nadimak Tinkerman, u slobodnom prevodu Onaj Koji Stalno Nešto Petlja, i propustiti prvu od dve velike šanse svoje karijere da uradi nešto veliko, najveće.

Izveo je Marija Melhiota i uveo Džimija Flojda Haselbejnka, valjda da bi pojurio drugi gol i još mirnije dočekao revanš u Londonu. Ali svega pet-šest minuta kasnije, umesto Skota Parkera, ubacuje Roberta Huta, i ekipa gubi koncepciju i konce, počinje da se rašiva po šavovima.

U poslednjih dvadeset minuta nije se znalo ko igra na kojoj poziciji, ni šta to Ranijeri zapravo želi, a napaljeni, lucidni domaćini umeli su to da iskoriste. Prvo golčina Morijentesa iz kontre pravo u rašlje, tik ispred Terija koji proleće kroz kadar i golmana Ambrozija koji izgleda nedoraslo prilici i suparniku, a koji tren docnije i špic kopačke Šabanija Nonde za, ispostaviće se, nedostižnih 3:1.

Znao je i Ranijeri da nema kapacitet da okrene meč na Stamford Bridžu, znao je i da mu je Romanov mač nad glavom odavno napravio prvu otvorenu ranu, znao je da Monako ide u finale i da ih tamo čeka neki tip po imenu Žoze Murinjo za kojeg kažu da je najtalentovaniji evropski trener, znao je sve to, i otvorio je konferenciju za medije uoči revanša verovatno najboljom izjavom jednog šefa struke kojem se smeši otkaz u 21. veku:

„Zdravo, ajkule. Dobro došle na moju sahranu.“

Monte Karlo ostaće zauvek bolan ožiljak na srcu čoveka koji je umeo da uveseljava novinare („Pitate me zašto mora da igra Dejmijen Daf? Zato što, ako ne igra Dejmijen, onda me majka zove i pita je li s njim sve u redu, a ja moram da slušam svoju mamu“, rekao je jednom prilikom; „Znam šta mislite o mom sistemu, ali ja sam kao Frenk Sinatra, volim da radim stvari po svome i prestar sam da bih se menjao“, reći će drugog puta), ali i da šalje navijače u očaj.

Navijače svojih klubova, da budemo precizniji.

Jedanaest godina nakon Monaka, Klaudio Ranijeri se vratio u Premijer ligu, odakle je, kako je tvrdio, nepravedno oteran. Pričaće svakom prilikom da Murinjo ne bi uspeo da uzme titulu u prvoj sezoni da upravo Ranijeri nije postavio sistem, da nije doveo Lamparda, Kola, Robena, Dafa, da nije Terija izvukao iz podmlatka i odmah mu nakačio kapitensku traku na ruku, da nije čak bezecovao i Didijea Drogbu, videvši ga u dresu Marselja u Ligi šampiona u Beogradu, protiv Partizana.

Biće možda i u pravu, ali će ostati čovek koji u čitavoj karijeri nije osvojio nijedan baš bitan trofej („Jedan kup i jedan mali kup za skoro 70 godina života“, ovako će upravo Žoze Murinjo opisati karijeru Klaudija Ranijerija) i koji je u svakom kutku Evrope pokazivao ozbiljno umeće autodestrukcije, ostavljao za sobom pustoš i uplakane navijače ili igrače.

Snimak koji opisuje njegovu karijeru u svega nekoliko sekundi u glavnoj roli ima baš suze: proleće je 2010, Roma ima šansu da osvoji titulu ispred šampiona Intera, na Olimpiko dolazi Sampdorija i prvo poluvreme je kao iz vučjih snova; a onda kletva Tinkermana ponovo pokazuje vražje lice, Pacini daje dva gola, čitava Italija je u šoku, sudija svira kraj, na klupi sedi Filip Mekses i shvata da je trofej otišao autostradom na sever, Francuz plače, plače muški i plače junački, suze jedva sudržavaju i Burdiso, Toni, De Rosi, samo Ranijeri stoji, nepomičan, poražen, dok ga kamera zumira, i u glavi mu je Monako iz 2004, i njegova karijera je ponovo udarila u zid...

Treniraće on posle toga, bez uspeha, i taj Inter, i Monako – jedan drugi Monako, iz nižeg ranga takmičenja, ali opet će mu se dogoditi nestrpljivi ruski gazda – postati selektor Grčke i rukovoditi najsramotnijim rezultatom u istoriji fudbalski netalentovane, ali ponosne nacije, nekadašnjeg šampiona Evrope (poraz kod kuće od Farskih Ostrva!), pa nije ni čudo što je letošnja vest da se Tinkerman vraća na englesku travu, da zameni labilnu ličnost Najdžela Pirsona, dočekana sa zluradim osmesima diljem Ostrva.

Nije što su samo obični ljubitelji Premijer lige prevrnuli očima, ni što su navijači Lestera počeli da prave računicu za gostovanja MK Donsu i Roteramu naredne godine, već i što je Gari Lineker, legenda Lestera, nepopravljivo zaljubljen u Lisice, omiljeni sin gradića iz srca Engleske, na Tviteru napisao samo tri reči. Prvo „STVARNO?“, a potom i „Neinspirativan izbor“. Neki drugi, poput Harija Rednapa, koji sve više postaje engleska verzija srpskih političkih analitičara, pošto o svemu ima i iznosi mišljenje, bili su još oštriji...

Nije sve u njegovoj karijeri bilo loše, naravno, i u obzir se moraju, čak i ako ste Gari Lineker, uzeti objektivne okolnosti. U Napoli je došao posle Maradone, u Valensiju prvo posle Kupera, a onda posle Beniteza, u vreme stvaranja Galaktikosa i resurekcije Barselone, sa Čelsijem je morao da se bije protiv Vengerove nepobedive lake konjice, zaboravljaju svi da je uspeo da spase Parmu od ispadanja, da je Juve bio drugi i treći odmah po povratku iz kažnjeničke kolonije po imenu Serija B...

Pa ipak... Luzer, čovek za druga mesta, previše miran i tih, smešni tip sa čudnim metaforama – to su epiteti koji prate Rimljanina, i to su bili najčešći komentari njegovog povratka.

A onda se dogodilo malo čudo. Lisice su u prva tri kola osvojile sedam bodova, Tinkerman nije petljao ništa – istih 11 igrača počelo je sve utakmice – izvukao je najbolje iz Rijada Mahreza, trenutno najbolje ocenjenog igrača Premijer lige, a na krilu otkrio dosad tihog Marka Albrajtona.

Njegov Lester igra lepo za oko, ima korektan raspored u narednih desetak kola, pa su engleski novinari, koji kao malo ko uspevaju da za najkraće moguće vreme pređu granicu između gaženja i obožavanja – jednog dana ste na vrhu sveta, već drugog najgori igrač u ligi, što ovih dana trpi i naš Bane Ivanović – požurili sa hvalospevima i pričom o nekom novom Ranijeriju, o promenjenom čoveku koji bi i dalje mogao da odigra veliku ulogu u fudbalu...

No ako nas je istorija nešto naučila, to je da se istorija ponavlja, i da u istoriji ništa nije slučajno. U svakom timu imao je svoje zlatne momente, posebno na početku, svuda bi se pojavila nada da će ovog puta biti drugačije, samo da bi prijatni, duhoviti tip koji za sobom ostavlja pustoš pronašao novi način da pritisne ono veliko crveno dugme na kojem lepo piše „Ne diraj“.