Анализа: Кад ти ни паре не дају крила!

Њихов циљ није био фудбалска Лига шампиона – као нашим екипама, као нашим навијачима, који више од свега желе да чују ону Хендлову мелодију и виде црно-белу мушему са звездицама која се тресе на кругу игралишта – већ рекламна Лига шампиона.

Фудбал 26.08.2015 | 23:30
Анализа: Кад ти ни паре не дају крила!

На пројекторима маркетиншких генијалаца план је изгледао савршено, као да не може да омане. Чак је и Дитрих Матешиц, дете хрватских емиграната који је први шилинг зарадио као путујући трговац зубном пастом, пре него што ће у својим путовањима набасати на Тајланђанина са магичном формулом за енергетско пиће, био убеђен и неопрезно оптимистичан.

Само годину дана раније, Матешиц је одвојио мали проценат свог богатства да би ушао у оно што се некада звало „најбржи циркус“, али знао је да без фудбала то никада није то.

Било је лето 2005. и успавани клуб из Моцартовог града, некадашња Аустрија Салцбург, упознала је новог газду, седог милијардера блиставог осмеха.

Није то у аустријском фудбалу било нешто толико ново – клубови мењају имена у зависности од спонзора, неки се дословно зову као кладионице, а играчи почесто изгледају као покретни билборди, шарене папиге, пошто на дресовима, од главе до дупета, једва да има квадратног центиметра који није прекривен неком рекламом.

Аустрија Салцбург јесте била примамљива, не само због величине и угледа града из којег долази, већ и историје.

Основана је почетком тридесетих, када је нација, пре него што ће је онај бркати зликовац „аншлусовати“, била луда за фудбалом.

Селектор Уго Мајсл тада је саставио репрезентацију која ће доминирати европским и светским фудбалом, представљати почетну тачку у еволуцији игре – Мађари ће педесетих, Бразилци шездесетих и Холанђани седамдесетих само надоградити основе које је поставио Мајсл – и легенда каже да се у аустријским кафанама и ресторанима, уз кафу и пиво, причало само о фудбалу и Wундертеаму.

Тим је то дуге прошлости, дакле, али не превише славне – једини узлет имали су почетком деведесетих, када су освојена два првенства, и када је Аустрија, тада под именом Казино Салцбург, дотерала до финала Купа УЕФА. У двомечу ће од њих бити бољи Интер, иако је то можда и најгори Интер у новијој историји, слабији чак и од овог којег смо морали да трпимо последњих неколико година, Интер са Бергкампом, Бертијем, Бергомијем и са рестлом играча који су убрзо заборављени...

План је, дакле, био једноставан: након десет година таворења, Матешиц ће купити Аустрију, „ребрендирати“ је, дати јој име Ред Булл Салцбург, променити и клупске боје („Не може Ред Булл да буде љубичаст. Да је љубичаст, не би се звао Ред Булл“, одбрусио је газда великој групи навијача која се бунила што је преко ноћи уништено нешто што је деценијама стварано), и уложити много, за аустријске прилике баснословно много пара у играчки и тренерски кадар.

Први шеф стручног штаба био је велики Ђовани Трапатони, први његов помоћник Лотар Матеус, а први саветник, нека врста хонорарног спортског директора, Франц Бекенбауер.

„За три-четири године постаћемо европска сила“, грмео је тада Матешиц.

Навијачи, не само Салцбургови, били су тужни и констернирани. Многи су тада престали да долазе на стадион – посебно када је Матешиц забранио уношење љубичастих дресова и шалова, још посебније када је почео да доводи светске звезде да парадирају тереном у полувремену и забављају публику; чувена је утакмица против Матерзбурга када је читав стадион навијао за противнике чији су навијачи унели транспарент „Зауставите болест лудих крава!“ – да потписују петиције и проричу брзу смрт фудбалу који не хаје ни за шта друго сем за бренд и имиџ.

Они најупорнији основали су сопствени клуб, дали му старо име Аустрија Салцбург и полако кренули путем свог љубичастог сна са дна фудбалске пирамиде, из шестог ранга такмичења...

Но негде су се, ипак, Матешиц и његова маркетиншка братија, легија копирајтера која је смишљала нове рекламе и акције попут оне када се аустријски враг Феликс Баумгартнер стрмекнуо са ивице свемира пред очима читавог човечанства – неки су то назвали „ходом по Месецу наше генерације“, што говори много и о крхким сновима новог човечанства и о успешности читавог пројекта – негде су се дебело прерачунали.

РБ Салцбург јесте постао доминантна сила у аустријском фудбалу. Само, то и није било превише тешко, и то уопште није био циљ који су крилати бикови поставили пред себе. Идеја је била покорити Европу, а сваког лета и јесени неки нови плаћеници посртали су и губили чак и од слабијих противника. Хапоел Тел Авив, Малме, луксембуршки Диделанж, па поново Малме, сви они узимали су меру скупом тиму Салцбурга, и клуб претплаћен на титулу у аустријском првенству није могао ни да привири у елитно европско такмичење.

Добрим познаваоцима игре то и није толико изненађење: играчи у РБ стижу и одлазе као на траци, систем не постоји, тренери се мењају чешће него амбалажа. Све то давало је врло плодно тло за крахове у Европи.

А када их је, након још једног испадања од Швеђана, прошлог четвртка у плеј-офу за Лигу Европе са озбиљних 2:0 тукао Динамо Минск нашег Вука Рашовића и натурализованог Црногорца Фатоса Бећираја, коментатори најтиражнијих аустријских новина, од Куриера до Кронен Зеитунга, донели су текстове са насловима попут „Матешицов сан је мртав“, предвиђајући да ће се нестрпљиви и каприциозни Дитрих врло брзо оканути ћорава посла у Аустрији и посветити се новој играчки, РасенБалл Лајпцигу (нека вас име не превари, то је и даље Ред Булл), који је пре две године прошао кроз потпуно исти процес као и Салцбург 2005, све са бунтом навијача.

Можда није прикладно написати то и изговорити у земљи чији највећи клубови жељно ишчекују „приватизацију“ и неке нове газде, попут Дитриха Матешица, Винсента Тана или којег год арапског шеика, можда се понеки навијач Звезде и Партизана неће сагласити с тим и радије ће цитирати Кајзер Франца („Није важно које су боје дресови, важно је да је тим успешан“), али има неке поетске фудбалске правде у томе што Ред Булл Салцбург није вичан да испуни ниједан од амбициозних „петогодишњих планова“ бизнисмена што производи сладуњаво пиће крцато таурином...

Фудбал је можда постао новац, фудбал је можда бизнис више него што је икада раније био, али и даље, хвала небесима, није оно што Американци зову публицитy стунт. Фудбал се не може, макар не још, макар док ред булови и гуглови не овладају читавим светом, свести само на успелу маркетиншку акцију.

А то је управо оно што су Матешиц и Ред Булл Салцбург пробали да ураде.

Њихов циљ није био фудбалска Лига шампиона – као нашим екипама, као нашим навијачима, који више од свега желе да чују ону Хендлову мелодију и виде црно-белу мушему са звездицама која се тресе на кругу игралишта – већ рекламна Лига шампиона. Њихов сан није био да играју са Барселоном на крцатом Камп Ноу, или да од њих дрхти Борусијин „жути зид“ или да растерају маглу у Торину, већ да се њихов грб и име (промењено ипак за ту прилику, због тврдих правила УЕФА) виде у најплатежнијем такмичењу на свету.

Има правде и што би из Европе већ у августу, с отиском ноге на задњици, могао да их избаци тим баш из Белорусије, државе коју западноевропски коментатори цртају као последњих гулаг, једину земљу у којој власт није промењена већ 25 година, из државе која се и даље држи на пристојној удаљености од најновијег светског поретка.

И има још нечег лепог у целој причи: СВ Аустрија Салцбург, онај љубичасти тим који су октобра 2005. основали разочарани навијачи древног Салцбурга? Ено их већ у другој рангу, са добрим шансама да наредне године уђу у аустријску Бундеслигу и поравнају рачун са Матешицовим маркетиншким генијалцима.

Коментари / 0

Оставите коментар