Analiza: Kad ti ni pare ne daju krila!

Njihov cilj nije bio fudbalska Liga šampiona – kao našim ekipama, kao našim navijačima, koji više od svega žele da čuju onu Hendlovu melodiju i vide crno-belu mušemu sa zvezdicama koja se trese na krugu igrališta – već reklamna Liga šampiona.

Fudbal 26.08.2015 | 23:30

Na projektorima marketinških genijalaca plan je izgledao savršeno, kao da ne može da omane. Čak je i Ditrih Matešic, dete hrvatskih emigranata koji je prvi šiling zaradio kao putujući trgovac zubnom pastom, pre nego što će u svojim putovanjima nabasati na Tajlanđanina sa magičnom formulom za energetsko piće, bio ubeđen i neoprezno optimističan.

Samo godinu dana ranije, Matešic je odvojio mali procenat svog bogatstva da bi ušao u ono što se nekada zvalo „najbrži cirkus“, ali znao je da bez fudbala to nikada nije to.

Bilo je leto 2005. i uspavani klub iz Mocartovog grada, nekadašnja Austrija Salcburg, upoznala je novog gazdu, sedog milijardera blistavog osmeha.

Nije to u austrijskom fudbalu bilo nešto toliko novo – klubovi menjaju imena u zavisnosti od sponzora, neki se doslovno zovu kao kladionice, a igrači počesto izgledaju kao pokretni bilbordi, šarene papige, pošto na dresovima, od glave do dupeta, jedva da ima kvadratnog centimetra koji nije prekriven nekom reklamom.

Austrija Salcburg jeste bila primamljiva, ne samo zbog veličine i ugleda grada iz kojeg dolazi, već i istorije.

Osnovana je početkom tridesetih, kada je nacija, pre nego što će je onaj brkati zlikovac „anšlusovati“, bila luda za fudbalom.

Selektor Ugo Majsl tada je sastavio reprezentaciju koja će dominirati evropskim i svetskim fudbalom, predstavljati početnu tačku u evoluciji igre – Mađari će pedesetih, Brazilci šezdesetih i Holanđani sedamdesetih samo nadograditi osnove koje je postavio Majsl – i legenda kaže da se u austrijskim kafanama i restoranima, uz kafu i pivo, pričalo samo o fudbalu i Wunderteamu.

Tim je to duge prošlosti, dakle, ali ne previše slavne – jedini uzlet imali su početkom devedesetih, kada su osvojena dva prvenstva, i kada je Austrija, tada pod imenom Kazino Salcburg, doterala do finala Kupa UEFA. U dvomeču će od njih biti bolji Inter, iako je to možda i najgori Inter u novijoj istoriji, slabiji čak i od ovog kojeg smo morali da trpimo poslednjih nekoliko godina, Inter sa Bergkampom, Bertijem, Bergomijem i sa restlom igrača koji su ubrzo zaboravljeni...

Plan je, dakle, bio jednostavan: nakon deset godina tavorenja, Matešic će kupiti Austriju, „rebrendirati“ je, dati joj ime Red Bull Salcburg, promeniti i klupske boje („Ne može Red Bull da bude ljubičast. Da je ljubičast, ne bi se zvao Red Bull“, odbrusio je gazda velikoj grupi navijača koja se bunila što je preko noći uništeno nešto što je decenijama stvarano), i uložiti mnogo, za austrijske prilike basnoslovno mnogo para u igrački i trenerski kadar.

Prvi šef stručnog štaba bio je veliki Đovani Trapatoni, prvi njegov pomoćnik Lotar Mateus, a prvi savetnik, neka vrsta honorarnog sportskog direktora, Franc Bekenbauer.

„Za tri-četiri godine postaćemo evropska sila“, grmeo je tada Matešic.

Navijači, ne samo Salcburgovi, bili su tužni i konsternirani. Mnogi su tada prestali da dolaze na stadion – posebno kada je Matešic zabranio unošenje ljubičastih dresova i šalova, još posebnije kada je počeo da dovodi svetske zvezde da paradiraju terenom u poluvremenu i zabavljaju publiku; čuvena je utakmica protiv Materzburga kada je čitav stadion navijao za protivnike čiji su navijači uneli transparent „Zaustavite bolest ludih krava!“ – da potpisuju peticije i proriču brzu smrt fudbalu koji ne haje ni za šta drugo sem za brend i imidž.

Oni najuporniji osnovali su sopstveni klub, dali mu staro ime Austrija Salcburg i polako krenuli putem svog ljubičastog sna sa dna fudbalske piramide, iz šestog ranga takmičenja...

No negde su se, ipak, Matešic i njegova marketinška bratija, legija kopirajtera koja je smišljala nove reklame i akcije poput one kada se austrijski vrag Feliks Baumgartner strmeknuo sa ivice svemira pred očima čitavog čovečanstva – neki su to nazvali „hodom po Mesecu naše generacije“, što govori mnogo i o krhkim snovima novog čovečanstva i o uspešnosti čitavog projekta – negde su se debelo preračunali.

RB Salcburg jeste postao dominantna sila u austrijskom fudbalu. Samo, to i nije bilo previše teško, i to uopšte nije bio cilj koji su krilati bikovi postavili pred sebe. Ideja je bila pokoriti Evropu, a svakog leta i jeseni neki novi plaćenici posrtali su i gubili čak i od slabijih protivnika. Hapoel Tel Aviv, Malme, luksemburški Didelanž, pa ponovo Malme, svi oni uzimali su meru skupom timu Salcburga, i klub pretplaćen na titulu u austrijskom prvenstvu nije mogao ni da priviri u elitno evropsko takmičenje.

Dobrim poznavaocima igre to i nije toliko iznenađenje: igrači u RB stižu i odlaze kao na traci, sistem ne postoji, treneri se menjaju češće nego ambalaža. Sve to davalo je vrlo plodno tlo za krahove u Evropi.

A kada ih je, nakon još jednog ispadanja od Šveđana, prošlog četvrtka u plej-ofu za Ligu Evrope sa ozbiljnih 2:0 tukao Dinamo Minsk našeg Vuka Rašovića i naturalizovanog Crnogorca Fatosa Bećiraja, komentatori najtiražnijih austrijskih novina, od Kuriera do Kronen Zeitunga, doneli su tekstove sa naslovima poput „Matešicov san je mrtav“, predviđajući da će se nestrpljivi i kapriciozni Ditrih vrlo brzo okanuti ćorava posla u Austriji i posvetiti se novoj igrački, RasenBall Lajpcigu (neka vas ime ne prevari, to je i dalje Red Bull), koji je pre dve godine prošao kroz potpuno isti proces kao i Salcburg 2005, sve sa buntom navijača.

Možda nije prikladno napisati to i izgovoriti u zemlji čiji najveći klubovi željno iščekuju „privatizaciju“ i neke nove gazde, poput Ditriha Matešica, Vinsenta Tana ili kojeg god arapskog šeika, možda se poneki navijač Zvezde i Partizana neće saglasiti s tim i radije će citirati Kajzer Franca („Nije važno koje su boje dresovi, važno je da je tim uspešan“), ali ima neke poetske fudbalske pravde u tome što Red Bull Salcburg nije vičan da ispuni nijedan od ambicioznih „petogodišnjih planova“ biznismena što proizvodi sladunjavo piće krcato taurinom...

Fudbal je možda postao novac, fudbal je možda biznis više nego što je ikada ranije bio, ali i dalje, hvala nebesima, nije ono što Amerikanci zovu publicity stunt. Fudbal se ne može, makar ne još, makar dok red bulovi i guglovi ne ovladaju čitavim svetom, svesti samo na uspelu marketinšku akciju.

A to je upravo ono što su Matešic i Red Bull Salcburg probali da urade.

Njihov cilj nije bio fudbalska Liga šampiona – kao našim ekipama, kao našim navijačima, koji više od svega žele da čuju onu Hendlovu melodiju i vide crno-belu mušemu sa zvezdicama koja se trese na krugu igrališta – već reklamna Liga šampiona. Njihov san nije bio da igraju sa Barselonom na krcatom Kamp Nou, ili da od njih drhti Borusijin „žuti zid“ ili da rasteraju maglu u Torinu, već da se njihov grb i ime (promenjeno ipak za tu priliku, zbog tvrdih pravila UEFA) vide u najplatežnijem takmičenju na svetu.

Ima pravde i što bi iz Evrope već u avgustu, s otiskom noge na zadnjici, mogao da ih izbaci tim baš iz Belorusije, države koju zapadnoevropski komentatori crtaju kao poslednjih gulag, jedinu zemlju u kojoj vlast nije promenjena već 25 godina, iz države koja se i dalje drži na pristojnoj udaljenosti od najnovijeg svetskog poretka.

I ima još nečeg lepog u celoj priči: SV Austrija Salcburg, onaj ljubičasti tim koji su oktobra 2005. osnovali razočarani navijači drevnog Salcburga? Eno ih već u drugoj rangu, sa dobrim šansama da naredne godine uđu u austrijsku Bundesligu i poravnaju račun sa Matešicovim marketinškim genijalcima.