Анализа: Зашто су Срби вољели Хајдука?!

Сплићани су заслуживали респект звездаша и партизановаца, јер су били једини клуб са титулом првака оне велике државе, а да нису долазили из неког главног града република и покрајина СФРЈ. Навијати за Звезду или Партизан умела је бити идеолошка или национална ствар, а Хајдук се једноставно – бирао!

Фудбал 09.08.2015 | 23:20
Анализа: Зашто су Срби вољели Хајдука?!

Када је 1995. преминуо Миљенко Смоје, један од највећих и најзабавнијих далматинских и југословенских новинара, легендарни Ферал Трибуне, Миљенково последње животно и професионално уточиште од усташоидног ХДЗ-а који је преузео чак и Слободну Далмацију, написао је можда и најбољи лаконски епитаф свих времена:

„Паметни знају ко је бија, а тукцу ионако не можеш објаснит.“

Баш тако, као тукци који ратних деведесетих нису ни покушали да разумеју шта је мештар Смоје био и шта је значио за југословенско колективно несвесно, реаговала је и већина посетилаца портала и сајтова на још једну вест која је имала потенцијал да, таблоидно речено, запали интернет.

Погађате, реч је о изјави великог Предрага Мијатовића – иако то није никаква ексклузива, и та се информација већ поодавно знала – да је као деветнаестогодишњак био луд за Хајдуком из Сплита, да је желео да пређе у тај клуб, те да га је тек последња генерација генерала и функционера дословно натерала да одабере Партизан и пресели се у Београд.

Тукци су овдашњи, наздравље њима, потпуно промашили тему.

Океј, разумемо ми ту децу из злурадих коментара и препирки о хрватству клубова, она су рођена у годинама када је мржња према Хрватима нешто сасвим нормално; у њиховом координатном систему дибидус је неразумљиво да је било толико људи, с ове стране Дрине, који нису волели ни Партизан ни Звезду, него само Биле са сплитске риве; задојени новопронађеним српским шовинизмом – који историјски никада, све до потоњег нараштаја Сербисцхе Југенда, није био у генетском коду нашег народа – њима је Мијатова изјава негде између бласфемије и налога за стрељање, макар виртуелног.

Али паметни знају шта је бија Хајдук...

Миљенко Смоје овде није случајно. Његова прва књига – а било их је ихај-хај – зове се Хајдучка легенда, написана је 1971. године, за шездесету годишњицу Хајдука. Миљенко је Хајдук и Хајдук је (био) Миљенко, чак су и данима рођења блиски: клуб је у Прагу основан 13. фебруара 1911, а Смоје ће се свету први пут насмејати дванаест зима и само један дан касније, на Светог Валентина године 1923. Педесет лета касније, написаће Вело мисто, и Хајдук ће постати први клуб који је имао своју ТВ серију...

Није Мијат, вратимо се нашим тукцима, тај талентовани омладинац из подгоричке Будућности, био неки првобитни хипстер или аберација; не, навијање за Хајдук било је као „добар дан“ у малтене сваком граду Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине...

Видљиво је то било и пре неку годину, када је Хајдук био на умору – вапајима Торциде Светом Дуји и Светом Анти да сачувају дите Сплита ревносно су се придружили бројни навијачи, али и обични људи, из Србије. Практично је из сваког ћошка Србије измилела подршка људи који су се сетили како су некада волели тај Хајдук.

Разлога је било много, и сви су били различити. Неки су волели како су играли Жунгул, Слишковић и Јерковић; навијачи Партизана намигивали су један другом када би се сетили последњег финала за трофеј маршала Тита; звездаши су некада били поносна и достојанствена група која је умела да губи и честита бољем – Делије су поштовале Хајдук јер је у старој Југи то био једини клуб који је имао позитиван скор са црвено-белима...

Није до краја, наравно, романса Срба са Хајдуком била рационална. Посебно не Срба који су живели уз море: постоји прича да је негде средином шездесетих, када је на Старом плацу, код Плинаре, Пирмајер дао гол за Партизан у деведесетом минуту, а бесна руља је на смрт пребила једног недужног морнара који је носио црно-белу заставу. Редовно би, било да се игра утакмица или да је летња сезона, торцидаши бацили и неки аутомобил београдских регистрација у море, као после великих нереда уочи утакмице са Звездом 1969. (и опет Миљенко Смоје: „Боље идите испред градске скупштине па преврните неки мерцедес!“).

Но, Хајдук јесте мирисао на Далмацију, на море, на љигаве писме тамошњег трубадура по имену Мате Мишо Ковач које су се, да се не лажемо, дале толерисати уз слан ваздух и мирис обнаженог женског тела на плажи на којој се игра пицигин. Подсећао је континенталне Београђане на ферије, на нешто ново, дивље, другачије.

Другачији је био и фудбал. Велики тренер Томислав Ивић био је први који је пратио трендове, па су Били почели да играју неку југословенску иначицу холандског тоталног фудбала; Шурјак и Буљан изгледали су као чланови неког рокенрол бенда, са дугим косама које су лепршале иза њих – за и даље стегнуту, комунистичку државу, била је то права револуција, што у модном, што у спортском имиџу.

Хајдук је заслуживао респект звездаша и партизановаца јер је био једини клуб са титулом првака оне велике државе, а да није долазио из неког главног града република и покрајина СФРЈ. Навијати за Звезду или Партизан умела је бити идеолошка или национална ствар, а Хајдук се једноставно – бирао.

О жару Сплићана за Хајдук распредале бајке и анегдоте, многе и претеране, почев од оне да је стари стадион, на којем се играло пре селидбе на Пољуд, био поред породилишта, па га је сваки житељ Сплита видео одмах пошто би се родио.

Уистину, као да нема бутиге у Далмацији у којој Хајдук није једина тема за ћакулање, као да нема ћошка који није у бојама његовим, као да нема зида који не краси мурал посвећен клубу; ено, када се запутите из Црне Горе, преко Дебелог бријега према Дубровнику, већ око Цавтата сачекаће вас велики зид на којем пише:
„Од првога плача до посљедњих мука, конавоско срце куца за Хајдука“, а Конавле су чак 300 километара далеко од Сплита.

Можда је љубав Срба према Хајдуку, како ће то својевремено приметити колега Вељко Миладиновић, имала примесе и љубоморе? На дугогодишњу историју, која је почела у Прагу, где су студенти из Сплита – међу њима и многи Срби, а то није небитно за ову причу – гледали Славију и Спарту како терају балун, па пожелели и они да оснују клуб. И дали му баш то име...

Хајдук је био и клуб-херој, о чему су прво Миљенко Смоје, па потом, много касније и много ефектније, Борис Дежуловић, написали текстове што треба да буду део лектире у свакој основној школи – „хајдуковци“ су сви отишли у партизане, на Вису 1944. „регистровали“ се као „Хајдук НОВЈ“ и диљем Европе која је још стењала под нацистичким и фашистичким јармом играли пријатељске утакмице, проносивши славу и шмек народноослободилачког покрета народа Југославије. (А у том покрету је, опет, било највише Срба...)

Зато је, када су комунисти до краја преузели власт, једино Хајдук преживео. Већина осталих клубова је, под оптужбама да су кокетирали са колаборационизмом, угашена. Покренути су нови, попут Црвене звезде и Партизана, Срби су се одмах прешалтали и заборавили, рецимо, на свој БСК, клуб који је био Хајдуков вршњак...

Владимир Дедијер је, кажу, после рата једном приликом рекао великом играчу и још већем доктору Михаилу Андрејевићу Андрејки, члану оне генерације српских (српских, дакле, а не југословенских) фудбалера из Монтевидеа: „Шта учинисмо ово, погасисмо све наше клубове?
„То су твоји урадили, не моји“, одбрусио му је Андрејка.

И то је био разлог за љубомору коју су Београђани осећали према Хајдуку; љубомору али и респект.

Хајдук је био и Владимир Беара; Хајдук је био и Пољуд, а Пољуд је био у сузама када је, у јеку утакмице против Звезде 4. маја 1980. године, стигла вест да је преминуо Друг Тито, па је судија Хусрет Мухаремовић прекинуо утакмицу како би сви – и Београђани и Сплићани – могли сити да се исплачу, како би цео стадион могао углас да запева „...Ми ти се кунемо“...

У једном су у праву, ипак, они који су замерили Пеђи Мијатовићу, који га нису разумели, којима је прича о некој српској љубави према Хајдуку даља од Сплита овог раног августа, августа у којем се у сусједству, уз усташке корачнице, слави двадесет година злочина над Србима из Крајине...

Није то више онај Хајдук.

Није то, одавно, откако је избацио своју петокраку са грба – сплитски су тукци ишли тако далеко да су фотошоповали чак и старе фотографије, па су се тако Вилсон Џони, Иван Буљан, Гудељ, Вукас и Надовеза појавили на црно-белим сликама у дресовима у којима никада нису играли! – откако је дозволио националистима да га преузму, откако је Пољуд постао поприште повампирене мржње, па ни онај кукасти крст на трави никога није изненадио.

Овај данашњи Хајдук нема везе са оним од раније, који се могао волети; којег је требало поштовати.

Да парафразирамо Дежуловића:
„Нетко нас је гадно зајебао.“

Али ако је тукцима широм Балкана иоле лакше: није то више ни онај Партизан у који је, у минут до дванаест, стигао Мијат; и још мање је то она Црвена звезда у коју се било тако лако, тако лепо заљубити и посветити јој цео живот...

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

гаспром

09.08.2015 21:40

Да ли је ово могуће, читав град бруји да Гаспром стиже у Борац? Ви трабуњате тамо неке 16 тотално небитне и небулозне теме

ОДГОВОРИТЕ