Analiza: Zašto su Srbi voljeli Hajduka?!

Splićani su zasluživali respekt zvezdaša i partizanovaca, jer su bili jedini klub sa titulom prvaka one velike države, a da nisu dolazili iz nekog glavnog grada republika i pokrajina SFRJ. Navijati za Zvezdu ili Partizan umela je biti ideološka ili nacionalna stvar, a Hajduk se jednostavno – birao!

Fudbal 09.08.2015 | 23:20

Kada je 1995. preminuo Miljenko Smoje, jedan od najvećih i najzabavnijih dalmatinskih i jugoslovenskih novinara, legendarni Feral Tribune, Miljenkovo poslednje životno i profesionalno utočište od ustašoidnog HDZ-a koji je preuzeo čak i Slobodnu Dalmaciju, napisao je možda i najbolji lakonski epitaf svih vremena:

„Pametni znaju ko je bija, a tukcu ionako ne možeš objasnit.“

Baš tako, kao tukci koji ratnih devedesetih nisu ni pokušali da razumeju šta je meštar Smoje bio i šta je značio za jugoslovensko kolektivno nesvesno, reagovala je i većina posetilaca portala i sajtova na još jednu vest koja je imala potencijal da, tabloidno rečeno, zapali internet.

Pogađate, reč je o izjavi velikog Predraga Mijatovića – iako to nije nikakva ekskluziva, i ta se informacija već poodavno znala – da je kao devetnaestogodišnjak bio lud za Hajdukom iz Splita, da je želeo da pređe u taj klub, te da ga je tek poslednja generacija generala i funkcionera doslovno naterala da odabere Partizan i preseli se u Beograd.

Tukci su ovdašnji, nazdravlje njima, potpuno promašili temu.

Okej, razumemo mi tu decu iz zluradih komentara i prepirki o hrvatstvu klubova, ona su rođena u godinama kada je mržnja prema Hrvatima nešto sasvim normalno; u njihovom koordinatnom sistemu dibidus je nerazumljivo da je bilo toliko ljudi, s ove strane Drine, koji nisu voleli ni Partizan ni Zvezdu, nego samo Bile sa splitske rive; zadojeni novopronađenim srpskim šovinizmom – koji istorijski nikada, sve do potonjeg naraštaja Serbische Jugenda, nije bio u genetskom kodu našeg naroda – njima je Mijatova izjava negde između blasfemije i naloga za streljanje, makar virtuelnog.

Ali pametni znaju šta je bija Hajduk...

Miljenko Smoje ovde nije slučajno. Njegova prva knjiga – a bilo ih je ihaj-haj – zove se Hajdučka legenda, napisana je 1971. godine, za šezdesetu godišnjicu Hajduka. Miljenko je Hajduk i Hajduk je (bio) Miljenko, čak su i danima rođenja bliski: klub je u Pragu osnovan 13. februara 1911, a Smoje će se svetu prvi put nasmejati dvanaest zima i samo jedan dan kasnije, na Svetog Valentina godine 1923. Pedeset leta kasnije, napisaće Velo misto, i Hajduk će postati prvi klub koji je imao svoju TV seriju...

Nije Mijat, vratimo se našim tukcima, taj talentovani omladinac iz podgoričke Budućnosti, bio neki prvobitni hipster ili aberacija; ne, navijanje za Hajduk bilo je kao „dobar dan“ u maltene svakom gradu Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine...

Vidljivo je to bilo i pre neku godinu, kada je Hajduk bio na umoru – vapajima Torcide Svetom Duji i Svetom Anti da sačuvaju dite Splita revnosno su se pridružili brojni navijači, ali i obični ljudi, iz Srbije. Praktično je iz svakog ćoška Srbije izmilela podrška ljudi koji su se setili kako su nekada voleli taj Hajduk.

Razloga je bilo mnogo, i svi su bili različiti. Neki su voleli kako su igrali Žungul, Slišković i Jerković; navijači Partizana namigivali su jedan drugom kada bi se setili poslednjeg finala za trofej maršala Tita; zvezdaši su nekada bili ponosna i dostojanstvena grupa koja je umela da gubi i čestita boljem – Delije su poštovale Hajduk jer je u staroj Jugi to bio jedini klub koji je imao pozitivan skor sa crveno-belima...

Nije do kraja, naravno, romansa Srba sa Hajdukom bila racionalna. Posebno ne Srba koji su živeli uz more: postoji priča da je negde sredinom šezdesetih, kada je na Starom placu, kod Plinare, Pirmajer dao gol za Partizan u devedesetom minutu, a besna rulja je na smrt prebila jednog nedužnog mornara koji je nosio crno-belu zastavu. Redovno bi, bilo da se igra utakmica ili da je letnja sezona, torcidaši bacili i neki automobil beogradskih registracija u more, kao posle velikih nereda uoči utakmice sa Zvezdom 1969. (i opet Miljenko Smoje: „Bolje idite ispred gradske skupštine pa prevrnite neki mercedes!“).

No, Hajduk jeste mirisao na Dalmaciju, na more, na ljigave pisme tamošnjeg trubadura po imenu Mate Mišo Kovač koje su se, da se ne lažemo, dale tolerisati uz slan vazduh i miris obnaženog ženskog tela na plaži na kojoj se igra picigin. Podsećao je kontinentalne Beograđane na ferije, na nešto novo, divlje, drugačije.

Drugačiji je bio i fudbal. Veliki trener Tomislav Ivić bio je prvi koji je pratio trendove, pa su Bili počeli da igraju neku jugoslovensku inačicu holandskog totalnog fudbala; Šurjak i Buljan izgledali su kao članovi nekog rokenrol benda, sa dugim kosama koje su lepršale iza njih – za i dalje stegnutu, komunističku državu, bila je to prava revolucija, što u modnom, što u sportskom imidžu.

Hajduk je zasluživao respekt zvezdaša i partizanovaca jer je bio jedini klub sa titulom prvaka one velike države, a da nije dolazio iz nekog glavnog grada republika i pokrajina SFRJ. Navijati za Zvezdu ili Partizan umela je biti ideološka ili nacionalna stvar, a Hajduk se jednostavno – birao.

O žaru Splićana za Hajduk raspredale bajke i anegdote, mnoge i preterane, počev od one da je stari stadion, na kojem se igralo pre selidbe na Poljud, bio pored porodilišta, pa ga je svaki žitelj Splita video odmah pošto bi se rodio.

Uistinu, kao da nema butige u Dalmaciji u kojoj Hajduk nije jedina tema za ćakulanje, kao da nema ćoška koji nije u bojama njegovim, kao da nema zida koji ne krasi mural posvećen klubu; eno, kada se zaputite iz Crne Gore, preko Debelog brijega prema Dubrovniku, već oko Cavtata sačekaće vas veliki zid na kojem piše:
„Od prvoga plača do posljednjih muka, konavosko srce kuca za Hajduka“, a Konavle su čak 300 kilometara daleko od Splita.

Možda je ljubav Srba prema Hajduku, kako će to svojevremeno primetiti kolega Veljko Miladinović, imala primese i ljubomore? Na dugogodišnju istoriju, koja je počela u Pragu, gde su studenti iz Splita – među njima i mnogi Srbi, a to nije nebitno za ovu priču – gledali Slaviju i Spartu kako teraju balun, pa poželeli i oni da osnuju klub. I dali mu baš to ime...

Hajduk je bio i klub-heroj, o čemu su prvo Miljenko Smoje, pa potom, mnogo kasnije i mnogo efektnije, Boris Dežulović, napisali tekstove što treba da budu deo lektire u svakoj osnovnoj školi – „hajdukovci“ su svi otišli u partizane, na Visu 1944. „registrovali“ se kao „Hajduk NOVJ“ i diljem Evrope koja je još stenjala pod nacističkim i fašističkim jarmom igrali prijateljske utakmice, pronosivši slavu i šmek narodnooslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije. (A u tom pokretu je, opet, bilo najviše Srba...)

Zato je, kada su komunisti do kraja preuzeli vlast, jedino Hajduk preživeo. Većina ostalih klubova je, pod optužbama da su koketirali sa kolaboracionizmom, ugašena. Pokrenuti su novi, poput Crvene zvezde i Partizana, Srbi su se odmah prešaltali i zaboravili, recimo, na svoj BSK, klub koji je bio Hajdukov vršnjak...

Vladimir Dedijer je, kažu, posle rata jednom prilikom rekao velikom igraču i još većem doktoru Mihailu Andrejeviću Andrejki, članu one generacije srpskih (srpskih, dakle, a ne jugoslovenskih) fudbalera iz Montevidea: „Šta učinismo ovo, pogasismo sve naše klubove?
„To su tvoji uradili, ne moji“, odbrusio mu je Andrejka.

I to je bio razlog za ljubomoru koju su Beograđani osećali prema Hajduku; ljubomoru ali i respekt.

Hajduk je bio i Vladimir Beara; Hajduk je bio i Poljud, a Poljud je bio u suzama kada je, u jeku utakmice protiv Zvezde 4. maja 1980. godine, stigla vest da je preminuo Drug Tito, pa je sudija Husret Muharemović prekinuo utakmicu kako bi svi – i Beograđani i Splićani – mogli siti da se isplaču, kako bi ceo stadion mogao uglas da zapeva „...Mi ti se kunemo“...

U jednom su u pravu, ipak, oni koji su zamerili Peđi Mijatoviću, koji ga nisu razumeli, kojima je priča o nekoj srpskoj ljubavi prema Hajduku dalja od Splita ovog ranog avgusta, avgusta u kojem se u susjedstvu, uz ustaške koračnice, slavi dvadeset godina zločina nad Srbima iz Krajine...

Nije to više onaj Hajduk.

Nije to, odavno, otkako je izbacio svoju petokraku sa grba – splitski su tukci išli tako daleko da su fotošopovali čak i stare fotografije, pa su se tako Vilson Džoni, Ivan Buljan, Gudelj, Vukas i Nadoveza pojavili na crno-belim slikama u dresovima u kojima nikada nisu igrali! – otkako je dozvolio nacionalistima da ga preuzmu, otkako je Poljud postao poprište povampirene mržnje, pa ni onaj kukasti krst na travi nikoga nije iznenadio.

Ovaj današnji Hajduk nema veze sa onim od ranije, koji se mogao voleti; kojeg je trebalo poštovati.

Da parafraziramo Dežulovića:
„Netko nas je gadno zajebao.“

Ali ako je tukcima širom Balkana iole lakše: nije to više ni onaj Partizan u koji je, u minut do dvanaest, stigao Mijat; i još manje je to ona Crvena zvezda u koju se bilo tako lako, tako lepo zaljubiti i posvetiti joj ceo život...