Анализа: Животне лекције Андрије Живковића...!

Елиминација Стеауе није само спортски тријумф Партизана и његовог златног Орлића, то је сведочанство о томе како се постаје фудбалер. И човек!

Фудбал 07.08.2015 | 23:45
Анализа: Животне лекције Андрије Живковића...!

Ноћ кад је Партизан победио. Себе и већег од себе. А једном, кад све ово буде јуче, што каже Дино Мерлин, с временске дистанце од 20 година, кад се чудесни преокрет над Стеауом буде славио једнако као што се данас у Хумској, пуних уста и раширених очију, препричавају подвизи против Гронингена, Квинс Парка или Селтика, сећаће се Гробари вечери у којој је за њих једном играо – Андрија Живковић.

Казаће тада као што говоре сада за Милка, Манцеа или Шћепу сениора:
„Ех, какав је то фудбалер био...“

Изговориће, сигурно, још и реченицу која потире и јурњаву за лоптом и спорт у својој битности, јер је – кажу – важније бити добар човек него добар фудбалер. Загледани у прошлост, те 2035. на концу једне каријере која има све предуслове да постане велика изустиће:
„Какав је Андрија био човек“.

Сетиће се како им је буквално поклонио шест месеци свог живота, како их је частио присуством и како одлуку да у клубу остане у тренутку кад се свима чинило да је то немогуће није злоупотребио. А могао је. Баш као што је могао да оде у сређену државу и исти такав клуб. Да има све на готово. Загарантовану Лигу шампиона и сигурну будућност. Милионе на банковном рачуну и статус звезде у најави. Уместо тога, одлучио је да се бори. Народски речено, да одере задњицу. Решио је да учи. Како се пати. И како се побеђује.

Решио је да одрасте.

Ту животну лекцију Андрија савладава постепено, пролазећи са црно-белима све невоље нашег фудбала: кашњење плата, џомбасте терене, судијске, па и медијске неправде, играње по јулској врућини од пет по подне кад сунце пржи као ненормално... Јер како би другачије спознао шта је добро, ако прво не искуси шта не ваља. А не ваља штошта.

Ко год да га је саветовао да је то што ће морати још мало да се мучи – а кад неког ставите на муке тај или ода своје другове или очврсне – заслужује, зарад добробити овдашњег фудбала, стисак руке и наклон до пода. Било да је отац, менаџер или неко из Партизана. Сви заједно, свако помало или је можда прорадила савест у глави тог дечака која му не дозвољава да изда оне коју су веровали у њега. Његове учитеље.

Да је раније одјурио за новцем, била би то издаја не само тренера Илије Завишића, већ и комплетне омладинске школе Партизана. Гажење по принципима клуба који га је створио. Прст у оку навијачима. Уместо тог превртљивог чина, пробудио се понос у малом Андрији, ваљда и емоција, па је и себи и другима рекао оно што би мало ко од нас да иза себе има блистава издања на Мундијалиту:

„Остајем!“

Тим потезом ушао је под кожу Гробарима не само до децембра, кад ће дефинитивно напустити Хумску, већ за сва времена, јер су у њему препознали једног од себе и указали му част на коју је, на пример, Саша Илић морао да чека скоро две деценије: да постер са његовим ликом осване на пола јужне трибине.

То је победа Андрије Живковића и Партизана вреднија од елиминације Стеауе. Победа, јер се показало да је у праву клуб, а не појединац. Макар се он звао и био талентован као Данило Пантић или Немања Радоњић. Живковићеви „класићи“ из Завишићеве радионице сигурно овог лета неће играти у Лиги шампиона, неће ни у Лиги Европе, а да су мало више гледали Андрију или били вођени као Андрија, а мање уцењивали клуб и трчали за новцем, данас би вредели више. Као играчи и као људи.

Овако, Андрија је тај који има светско злато. Има и пехар намењен стрелцу најлепшег гола на Новом Зеланду. Има и оно што је, рекосмо, важније од фудбала и спорта – поштовање. А имаће и новца и славе једног дана (не тако далеког), па ће се 2035. опет у Хумској о њему причати као што се сад прича о Милку, Манцеу, Шћепи сениору:

„Ех, какав је то фудбалер био...“

Коментари / 0

Оставите коментар