Analiza: Životne lekcije Andrije Živkovića...!

Eliminacija Steaue nije samo sportski trijumf Partizana i njegovog zlatnog Orlića, to je svedočanstvo o tome kako se postaje fudbaler. I čovek!

Fudbal 07.08.2015 | 23:45

Noć kad je Partizan pobedio. Sebe i većeg od sebe. A jednom, kad sve ovo bude juče, što kaže Dino Merlin, s vremenske distance od 20 godina, kad se čudesni preokret nad Steauom bude slavio jednako kao što se danas u Humskoj, punih usta i raširenih očiju, prepričavaju podvizi protiv Groningena, Kvins Parka ili Seltika, sećaće se Grobari večeri u kojoj je za njih jednom igrao – Andrija Živković.

Kazaće tada kao što govore sada za Milka, Mancea ili Šćepu seniora:
„Eh, kakav je to fudbaler bio...“

Izgovoriće, sigurno, još i rečenicu koja potire i jurnjavu za loptom i sport u svojoj bitnosti, jer je – kažu – važnije biti dobar čovek nego dobar fudbaler. Zagledani u prošlost, te 2035. na koncu jedne karijere koja ima sve preduslove da postane velika izustiće:
„Kakav je Andrija bio čovek“.

Setiće se kako im je bukvalno poklonio šest meseci svog života, kako ih je častio prisustvom i kako odluku da u klubu ostane u trenutku kad se svima činilo da je to nemoguće nije zloupotrebio. A mogao je. Baš kao što je mogao da ode u sređenu državu i isti takav klub. Da ima sve na gotovo. Zagarantovanu Ligu šampiona i sigurnu budućnost. Milione na bankovnom računu i status zvezde u najavi. Umesto toga, odlučio je da se bori. Narodski rečeno, da odere zadnjicu. Rešio je da uči. Kako se pati. I kako se pobeđuje.

Rešio je da odraste.

Tu životnu lekciju Andrija savladava postepeno, prolazeći sa crno-belima sve nevolje našeg fudbala: kašnjenje plata, džombaste terene, sudijske, pa i medijske nepravde, igranje po julskoj vrućini od pet po podne kad sunce prži kao nenormalno... Jer kako bi drugačije spoznao šta je dobro, ako prvo ne iskusi šta ne valja. A ne valja štošta.

Ko god da ga je savetovao da je to što će morati još malo da se muči – a kad nekog stavite na muke taj ili oda svoje drugove ili očvrsne – zaslužuje, zarad dobrobiti ovdašnjeg fudbala, stisak ruke i naklon do poda. Bilo da je otac, menadžer ili neko iz Partizana. Svi zajedno, svako pomalo ili je možda proradila savest u glavi tog dečaka koja mu ne dozvoljava da izda one koju su verovali u njega. Njegove učitelje.

Da je ranije odjurio za novcem, bila bi to izdaja ne samo trenera Ilije Zavišića, već i kompletne omladinske škole Partizana. Gaženje po principima kluba koji ga je stvorio. Prst u oku navijačima. Umesto tog prevrtljivog čina, probudio se ponos u malom Andriji, valjda i emocija, pa je i sebi i drugima rekao ono što bi malo ko od nas da iza sebe ima blistava izdanja na Mundijalitu:

„Ostajem!“

Tim potezom ušao je pod kožu Grobarima ne samo do decembra, kad će definitivno napustiti Humsku, već za sva vremena, jer su u njemu prepoznali jednog od sebe i ukazali mu čast na koju je, na primer, Saša Ilić morao da čeka skoro dve decenije: da poster sa njegovim likom osvane na pola južne tribine.

To je pobeda Andrije Živkovića i Partizana vrednija od eliminacije Steaue. Pobeda, jer se pokazalo da je u pravu klub, a ne pojedinac. Makar se on zvao i bio talentovan kao Danilo Pantić ili Nemanja Radonjić. Živkovićevi „klasići“ iz Zavišićeve radionice sigurno ovog leta neće igrati u Ligi šampiona, neće ni u Ligi Evrope, a da su malo više gledali Andriju ili bili vođeni kao Andrija, a manje ucenjivali klub i trčali za novcem, danas bi vredeli više. Kao igrači i kao ljudi.

Ovako, Andrija je taj koji ima svetsko zlato. Ima i pehar namenjen strelcu najlepšeg gola na Novom Zelandu. Ima i ono što je, rekosmo, važnije od fudbala i sporta – poštovanje. A imaće i novca i slave jednog dana (ne tako dalekog), pa će se 2035. opet u Humskoj o njemu pričati kao što se sad priča o Milku, Manceu, Šćepi senioru:

„Eh, kakav je to fudbaler bio...“