Симбол привреде постао њен споменик

"Инцелов" димњак, који је некада представљао симбол бањалучке привреде, колико год то звучало морбидно, данас у најбуквалнијем смислу представља надгробни споменик уништене и посрнуле привреде у највећем граду Републике Српске.

Република Српска 04.08.2015 | 11:00

Другим ријечима, угашени димњак предузећа, које је некада запошљавало више од 6.500 радника, претворио се у симбол транзицијских и приватизационих мешетара и споменик армије обесправљених радника.

У оквиру СОУР-а "Инцел", који је био гигант хемијске индутрије бивше заједничке државе, некада су пословале "Целулоза" "Вискоза", "Електролиза", "Енергетика", "Индустријске плантаже" и још неколико ООУР-а, који су остваривали заједнички извоз од преко 100 милиона долара. У кругу фабричког комплекса "Инцела" данас је смјештено шездесетак приватних предузећа и неколико републичких установа и јавних предузећа у којима укупно ради око 1.500 радника. Поред и између фирми и установа које раде налазе се руинирани објекти некадашњег привредног гиганта који представљају праву слику приватизације овог предузећа.

Мирко Милкић, један од бивших директора у "Инцелу", с нескривеном сјетом говори о фирми у којој је провео радни вијек и признаје да више од деценије и по није сакупио храбрости да прође кроз капију кроз коју је у његово вријеме свакодневно пролазило више од 6.500 радника. Милкић категорично тврди да је "Инцел" могао да опстане и каже да су поједини производни погони, односно ООУР-и, и данас могли да раде и извозе своје производе.

"'Вискоза' је готово комплетну производњу извозила у иностранство, углавном у Њемачку, и захваљујући томе, 'Инцел' је имао велика девизна средства која смо 'посуђивали' осталим југословенским фирмама. Зашто је онда 'Вискоза' морала да пропадне? Коме је то било у интересу", пита се Милкић.

Он категорично тврди да се "Инцел" могао реструктурирати и радити, али признаје да су неке катастрофалне грешке направљене прије почетка рата и касније приватизације.

"Тадашња скупштина општине Бањалука, чини ми се негдје 1986. године, одбацила је приједлог да се споје 'Инцелова' енергана и градска 'Топлана'. Због тога Бањалука данас има катастрофално ријешено питање гријања, јер је само требало спојити 'Инцелову' енергану и 'Топлану' и данас Бањалука не би имала проблем с гријањем", каже Милкић.

Он објашњава да је "Инцел" имао одмаралишта од Пореча до Улциња, истичући да је "Целеx" прије рата цијели Јадран снабдијевао својим производима, односно убрусима, тоалет папиром, марамицама и осталим производима.

"Знам да су касније у приватизацији неки Словаци приватизовали 'Целеx' и задржали производњу и драго ми је да то ради, али сматрам да тај погон није морао да буде приватизован", каже Милкић.

У процесу приватизације, већина предузећа из састава "Инцела" завршила је у стечају, а имовина у рукама тајкуна. Најбољи примјер представља управо "Вискоза", чија је некадашња зграда у кругу "Инцела", позната као "зграда 140", завршила у рукама власника компаније "Екватор" Ђорђа Давидовића, исто као и хотел "Славија" у строгом центру Бањалуке.

Давидовић, односно његова компанија "Екватор", постао је власник поменуте зграде у извршном судском поступку на име дуга "Инцела" према овој компанији од око милион марака. Након што је дошао у посјед поменуте зграде, Давидовић је зграду санирао и препродао институцијама РС за 13 милиона КМ. У њој су данас смјештени Инспекторат Српске, Агенција за управљање одузетом имовином и "Службени гласник РС".

Једини позитиван примјер представља "Инцелов" некадашњи погон "Целеx", који је купила словачка фирма "Ецо Инвест". Словаци су 65 одсто државног капитала, чија је вриједност процијењена на 7,4 милиона, купили за 500.000 КМ. То је практично и једина фирма из састава некадашњег гиганта која је задржала дјелатност и у којој данас ради више од 200 радника, док су остала предузећа, као што смо рекли, завршила или у стечају или у власништву тајкуна, које су занимали само имовина и земљиште тих предузећа, а не судбина радника.

Влада Српске задржала је већински капитал у "Пословној зони" и "Индустријским плантажама". Директор "Пословне зоне" Ђурађ Бањац не дијели мишљење Мирка Милкића и каже да "Инцел" једноставно није могао да опстане. Бањац каже да се ствари морају посматрати из ширег контекста, а не само на начин да се "Инцел" бавио производњом дефицитарних производа.

"У глобалним оквирима, производњом целулозе, што је некада била практично основна дјелатност 'Инцела', данас се бави свега четири или пет компанија на глобалном нивоу, тако да је илузорно говорити да је 'Инцел' са својим капацитетима и застарјелом технологијом могао да се бори с њима. Поред тога, пооштрени су еколошки стандарди које 'Инцел' једноставно није могао да прати", објашњава Бањац.

Он се не слаже ни с тврдњама да је "Инцел" уништен, јер, како каже, у кругу некадашњег "Инцела", односно у оквиру "Пословне зоне" на чијем је челу, тренутно ради више од 70 привредних субјеката који запошљавају око 1.700 радника.

"Само 'Пословна зона' има 59 запослених, од којих највећи број ради на одржавању", каже Бањац. На питање како је "Пословна зона", која практично живи од убирања кирије за издате објекте у кругу некадашњег "Инцела", као и од прилично спорне наплате уласка у овој круг, прошле године направила губитак од преко 800.000 КМ, Бањац каже да је ријеч о ишчишћавању и искњижавању одређених ствари из ранијег периода.

"Ми смо сваке године пословали позитивно, али морали смо урадити одређена искњижавања и због тога је приказан пословни минус. Да то нисмо урадили прошле године, морали бисмо да урадимо ове", каже Бањац.

Он признаје да је "Пословна зона" још пуна руинираних зграда које представљају право ругло, али истиче да су за њихово уклањање или санацију потребна милионска средства.

"Белфан" примјер лажног стечаја

Приватизација бившег "Инцеловог" предузећа "Белфан" представља школски примјер "законите" приватизације у којој нови власник купи државно предузеће, распрода имовину и на крају фирму гурне у стечај. Период од приватизације до стечаја открива цијелу мрежу пословања повезаних правних лица и продаје имовине другим фирмама.

Већински власник "Белфана" 2003. године постао је Велимир Илић, који је већ 15. јуна 2004. године фирму подијелио на двије нове фирме - "Белфан нови" и "Инбел" у којем је директор био његов син Драган Илић, познат и као власник угоститељског објекат "Ла Тераца" у бањалучком насељу Лазарево, каже наш саговорник који је желио да остане анониман.

Потом је имовину и пословне објекте у кругу "Инцела" у власништву "Белфана", односно у власништву новоформираних предузећа "Белфан нови" и "Инбел", према документацији која је у нашем посједу, продао предузећима "Маx папир", "Мегастил", "Сантана", "Чегар", "Јонеко", "Гранд Сани" и "Томато Цоммерц", а уговор о физичкој диоби непокретности закључен је 29. фебруара 2008. године.

Након закључења поменутог уговора и диобе имовине, Основни суд у Бањалуци, односно судија Недељко Милијевић, на приједлог директора "Белфан нови" Славка Босанчића, донио је 14. октобра 2008. године рјешење о покретању стечајног поступка у овом предузећу.

Сагласност за покретање стечајног поступка дала је и привремени стечајни управник Љубинка Берић-Рисојевић, која је у писаном извјештају навела да "предузеће од 2007. године не обавља пословну активност због платежне неспособности", те да "располаже имовином из које се могу намирити трошкови стечајног поступка".

Стечајни поступак у овој фирми је завршен, а исти сценарио је започет и у фирми "Инбел" и то 9. јуна 2011. године када је директор Драган Илић предложио отварање стечајног поступка. Привремени стечајни управник се противио том приједлогу, али се након налаза финансијског вјештака Миодрага Зељковића сложио с приједлогом и исти суд и исти судија као и у случају "Белфан нови", дакле Недељко Милијевић, 10. маја 2012. године донио је рјешење о отварању стечајног поступка у "Инбелу", који још није окончан.

Интересантно је да је директор "Инбела" Драган Илић у приједлогу за покретање стечаја признао да је "имовина предузећа, односно некретнине продате ради измирења дугова", као и да су "машине и опрема за обављање регистроване дјелатности већ раније продате ради измирења обавеза према повјериоцима".

Прави куриозитет у цијелом случају представља чињеница да се, упркос захтјевима бивших радника "Белфана", нико од инспекцијских или истражних органа није озбиљно заинтересовао за приватизацију овог предузећа из чега се може закључити да је "Белфан", као и већина осталих приватизованих предузећа у Српској, уништен по закону.

"Индустријске плантаже" позитиван примјер!

Поред "Пословне зоне", у већинском власништву Владе су и "Индустријске плантаже" за које се слободно може рећи да су, поред "Целеxа", једина здрава фирма из састава бившег "Инцела". Ово предузеће се бави плантажним узгојем шумског дрвећа и посједује око 7.500 хектара под плантажама на подручју Лакташа, Челинца, Српца и Прњавора.

Према извјештају независних ревизора о пословању овог предузећа у прошлој години, "Индустријске плантаже" посједују имовину вриједну око 110 милиона КМ и остварују годишњи приход од 3,5 милиона КМ. Упркос томе, упућени тврде да се управо због тога већ годинама плете мрежа и прави план како да се ово предузеће сроже на најниже гране, како би његова имовина и вриједне плантаже, по уходаном рецепту, завршиле у рукама новопечених богаташа. На срећу, Управа овог предузећа за сада се успјешно одупире свим притисцима о чему свједочи и позитивна оцјена ревизора.

Ко је продао одмаралишта на Јадрану?!

Посебну причу у вези с имовином бившег "Инцела" представљају одмаралишта овог некадашњег привредног гиганта широм јадранске обале. Највећи број пријава у тим предметима поднијела је Комисија за ревизију приватизације у Српској у вријеме док је њен предсједник био Саво Шеваљевић, али није познато да је било која пријава завршила судским епилогом и то не само кад је ријеч о имовини "Инцела", већ и бројних других предузећа из Републике Српске. И

з надлежних тужилаштава стизала су само штура саопштења да се поступци налазе у фази истраге, тако да практично нико не зна каква је судбина преосталих одмаралишта на обалама Јадрана чији власници су пропали и уништени привредни гиганти из Републике Српске, међу којима је и бивши понос хемијске индустрије СФРЈ.

Извор: Цапитал.ба/ Независне новине