Анализа: Зашто фудбалски "Орлови" нису успјешни као кошаркашки?

Другарство. Једна реч која брише оне наше чувене две које стоје заједно - "вечити ривали". Нема тог ривалства, Звезде и Партизана, или Партизана и Звезде, када се игра за Србију, показују наши кошаркашки репрезентативци.

Наизглед једна обична фотографија. Лево - велики Звездаш и велики таленат Немања Недовић, десно - идол многих који су уживали у Партизановим шампионским чаролијама, Богдан Богдановић, који је нешто иза поноћи фотографију и објавио на друштвеним мрежама. Обојица врхунски млади кошаркаши, обојица репрезентативци Србије, тренутно на припремама за овогодишње Европско првенство које почиње за месец и један дан приде.

Али, у тој обичној фотографији, у тој једноставности се види оно што нам на другим местима и приликама недостаје. Заједништво. Нема код њих поделе на Партизановце и Звездаше, "цигане" и "гробаре". Нема ни кланова које створе менаџери, попут фудбалских. Нема зависти, јер знају да су најбољи заиста ту, на истом месту. И на истом задатку. Нема подела.

Сретну се случајно на мору ова двојица са фотографије - и оду да четири дана заједно тренирају. Током оно мало одмора што имају.

У собама, током припрема репрезентације - обојици им је цимер један, садашњи или бивши капитен "вечитих". С тим што је Недовић са Драганом Милосављевићем, а Богдановић са Луком Митровићем. Ту поделе на црвено-беле и црно-беле не постоје. А таквих примера је код њих безброј.

Ми смо, иначе, стручњаци за поделе. Можемо да се делимо по овом и оном основу, по томе треба ли устати старијим особама у превозу или не, да ли треба плаћати ТВ претплату или не, да ли су "ријалити" криви што смо овакви, или су они само одраз онога што, обезглављени, носимо у себи, да ли онај комшија лош или, ипак, још гори. Срби се, просто, деле по многим основама и у многим приликама. Када би требало да добијемо светско злато за поделе, пола нас би отишло са постоља. Шалу на страну, ово последње нам ама баш никада не би на памет пало. Ми можда умемо да будемо блесави, али част се није баш сасвим изгубила.

Ипак, и све те поделе... излечива је то болест. Све што треба је - волети једно те исто, заједно. Ови кошаркашки "орлови" - воле да се играју. И то онога у чему су најбољи. А када се играте... Онда није важно ко лопту, као некада када се лопта котрљала улицама, шутне под паркирана кола. Најближи би се подвукао испод аутомобила, извукао је, и игра би се настављала. Заједнички. И тако у круг.

Круг који су створили наши кошаркаши, неки ће то звати и добром тимском атмосфером, мало је више од обичног доброг расположења саиграча. Овде је у питању другарство. И љубав према земљи. Зато ова фотографија са Инстаграма није обична. Она је, заправо, један добар подсетник колико добри можемо да будемо - када бисмо решили да се не понашамо као до сада.