Шта послије Милорада Додика?

Некада ми се чини да смо толико фокусирани на самог Додика и све што се око њега дешава, од референдума до свадбе "незапосленог" сина, па нам промиче суштинско питање, шта послије Милорада Додика?

Да вријеме неприкосновене владавине Милорада Додика полако истиче постаје све јасније. Приче о низу криминалних афера више нису табу и полако се отварају, једна за другом. Односи унутар владајуће клике СНСД-а већ су добро нарушени.

Додиков однос са Србијом, тачније Вучићем, је прилично дистанциран. Вучићу се мора признати да је маестрално одиграо "своју представу". Од "жртве" инцидента у Сребреници, претворио се у "миротворца" приликом сусрета са члановима Предсједништава БиХ у Београду, пуштајући на све стране "бијеле голубове".

Показало се да губитак члана Предсједништава из редова СНСД-а није тако неважан како се то можда чинило након избора. Додик практично више нема никакав утицај на државни ниво. Да Вучић има утицај на Додика показао је када му је "очитао лекцију" о ширем контексту референдума о коме би требао да размисли.

Отказивање милионског уговора М:тел-а Србије са фирмом Гранд траде, чији власник Миле Радишић, бјегунац од трогодишње затворске казне, живи у Београду, био је много јачи ударац него што се можда на први поглед чинило. Србија Радишича не хапси јер за истим није расписана међународна потјерница, али Радишић ионако њима није важан, важни су милиони којих неће бити.

Да ли ће бити пензија, тешко је рећи али дугова је сасвим сигурно толико да више није питање да ли ће, већ када ће финансијски Република Српска да се уруши.

Све су ово углавном познате ствари.

Иза себе ће оставити катастрофалну економску ситуацију, безброј афера, потпуно поремећен систем друштвених вриједности. Ко ће то бити спреман на темељите реформе, урадити комплетну инвентуру стања у РС, отпустити прекобројне запослене гласаче СНСД-а од којих неки немају ни физички радно мјесто, значи чак ни неку столицу на којој би сједјели.

Ко ће бити спреман успоставити независно правосуђе које би истражило безбројне афере, направити стварну ревизију приватизације и свима нам јасно и гласно саопштити да новаца нема али да има толико дугова да ће их и наши унуци враћати.

Од ове опозиције за Промјене тешко да можемо очекивати било какве промјене осим промјена фотеља. Све су то политичари којима је, рекла бих, већ "истекао рок трајања" и све су то политичке партије засноване по истом систему лидерства и Цопy – Пасте програма. На жалост, тако су укалупили и већину својих младих кадрова.

Ни позицију, ни опозицију не чине политичке партије већ су то интересне организације засноване на принципу понуде и потражње. Сви они заправо тргују са бирачима, за гласове нуде позиције, од оних на "високом нивоу", до послова на каси у неком од хипермаркета по систему "има умене тамо неко ко може....".

Простор за стварно политичко дјеловање у интересу цијеле заједнице је заправо потпуно отворен и неискориштен. Не постоји проблем који нема рјешење, постоје само људи који не знају или не желе да проблем ријеше.

Сасвим сигурно има оних који знају али је питање да ли желе. Многима се политика с правом огадила, многи се никада нису политички ангажовали јер нису видјели нигдје простор за себе, своје знање, способности и идеје.

Тај празан политички простор треба искористити и понудити сасвим другачији начин политичког дјеловања. Не треба га измишљати, он већ постоји и функционише само се треба окренути око себе и погледати даље од ове наше учмале свакодневнице. Знам да ће многи помислити, ма дај, какав Исланд, он је мали, њихова свијест је много виша од наше, лако је њима.

Али реално, и није та свијест толико изнад наше иначе им се не би десио такав крах. Свијест није нешто што је једном зувииек дато, она се стално и изнова гради, а много већи од њих баш и нисмо.

Не желим рећи да требамо копирати Исланд јер ми то не можемо из неких других разлога, прије свега начина на који је организована држава и ентитети али морамо тражити свој пут, користити искуства других у оној мјери у којој је то могуће.

Често пута сам то чула и прочитала да не можемо даље док не рашчистимо са прошлошћу. Мислим да је то клопка у коју су нас навукли и да је ствар потпуно обрнута. Ми никада нећемо рашчистити прошлост уколико не кренемо даље и изградимо систем у коме ће се институције бавити својим послом.

За то нам треба успостава правне државе и стабилне економије. За то нам требају нови људи и другачија политика. На нама је. Можемо на себе преузети ту одговорност или пустити да послије Курте узјаше Мурта, а онда даље "паметно и критички" фејзбучити како смо ето знали да ће баш тако да буде.

Аутор: Мирјана Тешановић

Импулспортал