Фантомска фирма и први пут код "газда Миле"

Почетком децембра, те 2003. године Бањалучке градске власти су популарни „Пицин парк“, зелену оазу у центру града, додијелиле фирми по имену „Гранд траде“.

На челу града био је Драгољуб Давидовић, а Скупштином која је донијела овакво рјешење предсједавао је актуелни градоначелник Слободан Гаврановић. До краја јануара 2004. ова фирма је на основу под чудним околностима донесеног рјешења требала уплатити граду 5,6 милиона конверитибилних марака.

Осим парка поменутој фирми су придодате још неке околне парцеле, тако да јој је додијељено 30 дунума предвиђених за градњу у центру Бањалуке. Све је звучало више него невјероватно док ми је уредник у кратким цртама крајем јануара, или почетком фебруара 2004, објашњавао да је некој фирми додијељен парк у ком сам толико лијепих тренутака у дневним и ноћним излетима из досадне свакодневице провео.

Ни мање ни више него ће тај исти парк и оне околне бараке бити сравњене са земљом да би се ту градила нека зградурина.

Ко је или шта је „Гранд траде“? Ко је власник ове фирме? Да ли је макар платила у предвиђеном року поменути износ Граду Бањалука да би му из самог срца исчупала његову зелену душу. Звучи патетично!? Можда. Није ни битно. Мој задатак је био да дођем до одговора на питања и о томе по могућности напишем текст.

Игра „глувих телефона“

Звао сам Градску управу. Разговарао са мојим колегом, Милошем Шајићем, портпаролом градоначелника, рекао му шта ме занима, а он ме замолио да питања пошаљем у писаној форми. Усмено ми није желио, или није могао, ништа рећи, па чак ни провјерити да ли је новац уплаћен нити ко је власник поменуте фирме.

Послао сам питања. Нисам имао стрпљења да данима чекам одговор, па сам повукао други, по мени тада логичан потез.

Позвао сам телефонске информације и затражио број телефона предузећа „Гранд траде" из Бањалуке. Изненађења тек слиједе. Предузеће које је добило милионе вриједан „плац“ или боље речено парк у центру града да га прекопа заједно са његовом околином и сагради ко зна шта нема број „на информацијама“... Нема га у телефонском именику!! „Нека грешка.“ То је прво што сам помислио. Звао сам након десет минита, добио исти одговор. Исто је било и након пола сата... „али молим вас, мора бити...!?“

„Нема, кажем вам да нема“. Добијам опет већ љутити одговор.

Игра „ћоравих судова“

Чиним и нови корак али и прву, баш аматерску грешку. Одлучио сам да податке о „привредном субјекту“ „Гранд траде“ потражим у судском регистру.

Умјесто да пошаљем службени захтјев Основном суду Бањалука, позивајући се на Закон о слободи приступа информацијама, задовољио сам се увидом у регистар предузећа који је доступан сваком грађанину.

Једноставно нисам имао стрпљења да чекам одговор, 5-6 а можда и читавих петанаест дана, што је законом прописани рок. Да сам то учинио, моја прича би имала јаче аргументе. Али би зато сигурно фалило мало авантуризма...

Отишао сам у Основни суд гдје ми је љубазна службеница у регистру тражила фирму „Гранд траде“. Истина једино што ме тада интересовало јесте адреса те фирме. План ми је био да, ако већ немам њихов телефонски број, одем до фирме и поставим им пар питања. Међутим оно што сам видио у судском регистру, баш и нисам очекивао.

Једина, у судском регистру уписана фирма под овим именом, како смо тада установили и ја и службница која је на мој захтјев листала регистар била је регистрована на адреси Ђуре Ђаковића 22 у Бањалуци, а у опису дјелатности је стајало: трговина, угоститељство и туризам!? Ни помена градњи нити било каквом сличном грађевинском послу што би било логично за предузеће којем је град Бањалука додијелио 30 дунума грађевинског земљишта у строгом центру града и то ни мање ни више него у „Пицином парку“.

Име власника овог предузећа је звучало апсолутно непознато (па ће тако остати и у овој причи).

Наиван и задовољан овако „епохалним“ открићем позвао сам такси и замолио превоз на речену адресу. Убрзо сам се нашао у Бањалучком насељу Хисета (Кочићев вијенац). Број 22. на самбеној згради у улици ЂЂ. Нигдје ни трага било каквој фирми. Још су збуњенији били станари те зграде и пролазници које сам питао да ли је на овој адреси икада постојало слично предузеће. Одговор је био јединствен – никад чули!

Пун погодак

Оно што сам тада „сазнао“ објављено је већ у наредном броју „Патриота“, писали смо, логично, да је град додијелио посао непостојећој фирми. Реакција која је услиједила, била је само потврда, да, можда нисмо постигли пун погодак, али јесмо добро „затресли мету“. Градским „оцима“, није било лијено писати деманти.

Није истина да су земљиште додијелили непостојећој фирми. Кажу фирма „Гранд траде“ је регистрована на адреси: Карађорђева 163. Бањалука. Опет ни ријечи о томе, да ли је фирма у предвиђеном року испоштовала своју обавезу тешку 5,6 милиона марака. Био је то уствари одговор да није.

Није случајно „одговор“ стигао без заглавља и насловљен на моје лично име, а не на име редакције. Мој уважени колега Шајиновић, који је „одговор“ потписао, није ми хтио у телефонском разговору рећи ни зашто одговор није на меморандуму ни зашто није овјерен печатом. Разумијем човјека. Ипак је он само, за разлику од мене „гледао своја посла“.

Опет сам се обратио суду. Овај пут, нисам поновио непрежаљену грешку. Писао сам и захтијевао одговор на питања у писаној форми. Да ли је у судском регистру и на којој адреси уписано предузеће „Гранд траде“ и ко је власник поменутог предузећа?

И гле чуда...

Нисам вјеровао својим очима када сам послије само пар дана из Суда добио одговор, фирма коју прије само десетак дана није било могуће наћи у судском регистру, је регистрована на адреси „Карађорђева“ 163 и њен власник је Миле Радишић!? Интересантно у опису дјелатности и даље стоји: трговинско, занатско, угоститељско предузећа, (али) са архитектонско инжењеријским савјетовањем и консалтингом“! хттпс://www.бонлине.ба/хр/бонитет-БА/ГРАНД-ТРАДЕ

Руку на срце: Да није ријеч о фирми која гради најрепрезентативнији објекат у Бањалуци, ја бих помислио да је ријеч о каквој кафани или ћевабџиници, а не о „угледном грађевинском предузећу“ како се послије могло чути из уста Радишићевог пријетеља, а по некад и кума, дуго година актуленог Милорада Додика.

У „газда Милиним“ дворима

Нисам могао да одолим. Исти дан сам се запутио на Лауш (Бањалучко насеље у којем је и Карађорђева улица). Добро познајем тај дио града. Дошао сам и до броја 163 (на којем је у судском регистру пријављен славни „Гранд траде“).

Умјесто велељепног пословног објекта, грађевинског парка или бар каквог стоваришта грађевинског материјала, на поменутој адреси сам затекао, велељепну (боље би пристајало грандо-љепну) кућу троспратницу изграђену у складу са „модерном“ и наравно „обавезујућом“ пинк фасадом, поплочним стазама, лавова, лабудова, пијетлова, се баш и не сјећам...

Двориште за разлику од куће која је изгледала као „јуче саграђена“ није било претјерано уредно, а ипак ме чудило да нигдје нисам могао уочити таблу на којој би, логично, требало, да пише „Гранд траде“. Па ако није било грандиозног лед пенела на којем се име фирме појваљује наизмјенично у спектру боја, очекивао сам бар малу, јефтину плексиглас таблу са именом фирме. Али једноставно није је било.

Одлучио сам се за предах док добро размислим о свему. Свратио сам у кафану преко пута. Сјео за шанк, наручио пиће, а затим, као необавезујуће упитао старог познаника, којег сам ту затекао, чија је она добра, нова кућа преко пута.

-Ја мислим, да ти мораш знати њега, то је Миле Радишић, некада био директор лутрије! Прије рата таксирао, шверцовао, шибицарио, а види га сада... цццц...“

Опет ме обузе, моје, по некад злата вриједно нестрпљење, искапио сам пиће, платио и запутио се преко врата, док је познаник и даље причао сторију о новокомпонованим богаташима...

У трен ока сам се нашао испред куће. Знатижеља је била неукротива. Позвонио сам на врата. Убрзо се испред мене нађе плава крупнија жена у кућној хаљини: „Добар дан, изволите?“, проговори љубазно.
„Опростите“, правио сам се невјешт, „тражим ону фирму „Гранд ...
-Изволите, овдје је фирма. Гран траде.

„Па мало ме збунило, не могу нигдје да видим истакнуту фирму...

„Ма нема то, то је све овдје у кући. Изволите шта требате...

„А ово је кућа господина Радишића? Он је и власник фирме ?

„Јесте. Изволите.. жена понавља љубазно..

„Ништа, ништа, само ми је требала ваша адреса, довиђења, окренух се и убрзаним кораком удаљих остављући збуњену жену

Док сам одмицао низ улицу зачух њен глас са терасе: Господине?

Окренух се

„А ко сте ви?“

„Није битно. Довиђења.“

Читајте и даље приче из книге која ће ускоро бити објављена.

„Књига Ко краде убија“, чија је централна прича још нерасвијетљено убиство инжењера Милана Вукелића у Бањалуци 2007. године говори о догађајима и личностима који су обиљежили једну друштвену епоху у Бањалуци, али и у Републици Српској и Босни и Херцеговини.

Милан Вукелић је убијен у непосредној близини сједишта МУП-а Републике Српске 6. новембра 2007. године након што је мјесецима константно указивао на спој грађвинске мафије и актуелне власти у Бањалуци и Републици Српкој који односи десетине или стотине милиона марака јавних средстава у приватне џепове. Писао сам оно о чему је Вукелић говорио и документовао. МУП Републике Српске ми до данас није поставио ни једно питање везано за овај страшни злочин чија сам жртва, вјероватно и сам требао бити.

Књига је свједочанство једне епохе прије и поослије овог злочина и у њој је описано доста оних догађаја који нису везани за сами злочин или се то можда само тако чини, али свакако говори о времену које још траје, о режиму који још влада, о његовим слугама, поданицама, улизицама из политичког, медијског, привредног живота, а посвећена је онима који имају храбрости дићи високо главу и рећи истину, да од те истине ништа није скупље. Покојни Милан Вукелић је за Истину дао главу. Колика је моћ истине најбоље говори страх оних који су на све спремни само да је сакрију.

Аутор: Миљан Ковач

Извор: Импулспортал