Неретва уочи Илиндана дозива своје жртве

Стара легенда каже да једном годишње, у ноћи између 1. и 2. августа, ријека Неретва својим чудним шумом, неки се заклињу да је то рика, дозива своје жртве. Из дубоких вирова и брзаца тада, наводно, допире рика чудесних подводних бића, која се окупљају и одабиру своју жртву.

Босна и Херцеговина 19.07.2015 | 17:20

Становници њених обала знали су да се сваког 2. августа, посебно у вријеме подневне молитве, не смију купати и тражити освјежења у њеним дубинама.

Родитељи су брижно пазили да им дјеца тога дана не иду на Неретву на купање. Та је рика у топлој и мирној љетној ноћи допирала, гласи прича, до ушију само оних који су ријеку вољели и поштовали њена правила.

Прича о чудном странцу стиже из давних времена, када је Мостар био сасвим мали градић. Једног таквог 2. августа у град је дошао наочит младић, жуте косе и обрва. Није се знало од куда је дошао, ни како се зове, а ни он о томе није говорио.

Ходао је Мостаром, обилазио продавнице, разговарао је с људима. Плијенио их је својом углађеношћу, добротом и образовањем. Становници Мостара нису примијетили када се, уморан и прегријан од несношљиве августовске врућине (ћелопека), не знајући за легенду, спустио на обалу ријеке, пажљиво одложио своју одјећу и скочио у благотворну свјежину и плаветнило ријеке. Више се није појавио.

Данима послије, вјешти пливачи с Неретве тражили су његово тијело у вировима, по пећинама уздуж и попријеко модре ријеке. Узалудно. Странац је нестао као што је и дошао.

Једини траг његовог боравка биле су хаљине, пажљиво сложене на стијени. Нису их дирали. Зазирали су од њих, осјећајући неку чудну тајновитост, као да су у то уплетени прсти неке неразумљиве више силе. Неколико дана препричавало се по кафанама, по кућама, на улицама како се Жути, тако су га називали по боји његове косе и обрва, утопио и како је то нека чудна работа.

Неки су се чак заклињали да сваке ноћи око његових хаљина нека чудна бића играју коло, веселе се, а већ с првим знацима зоре нестају у ријеци. Они ученији су на то само одмахивали главама, али се нико није усуђивао то протумачити.

И досадило народу препричавање, а и сваког чуда за три дана доста, па се већ заборавио тај догађај.

А онда, изненада, једнога јесењег дана, Жути се појавио на улицама града. Људи су се у страху склањали пред њим. Он је само тумарао без одређеног циља и ништа није говорио. Најодважнији му приђоше, питајући га што му се то догодило, али не добише никакав одговор.

Странац је само ћутао и као да их није ни видио, зурио у празно. Бијаше обучен у исту ону одјећу, која га је чекала на обали ријеке. Дању је тумарао улицама града, а ноћу се скривао по шпиљама уз ријеку. И тако прође неколико година, а онда се једнога дана запути негдје према сјеверу уз ријеку и нико га више никада није видио. Остао је само присутан у причама на сијелима и то у оним касним сатима, када се и започињу препричавати оне најзагонетније ствари.

Један од мудријих и виђенијих грађана једном даде објашњење читавог догађаја. Жутог су, према тој причи, подводна бића, вилењаци, повукли у своје дубине и тамо их је служио као роб све док се једна од вила није заљубила у наочитог дошљака.

Дознавши од њега да је био странац у граду те да није знао за правила ријеке, јер би их иначе поштовао, сажали се над његовом судбином. А иако га је вољела, знала је да не припада њеном свијету. Зато замоли свога оца да га врати међу људе, камо и припада.

Овај на то пристаде, али под условом да младић остане нијем како не би одао тајну ријеке и њеног вилинског свијета. Кажу да је из тога доба настала и изрека: "Надрљао је к'о Жути".

Можда је то било баш овако, али је, можда, и из неке друге приче, не зна се.

Извор: Независне