Анализа: ''Лош'' момак који није урадио ништа лоше...

Победнику иде плен. Новаку Ђоковићу, после победе над Роџером Федерером у четири сета, такође иде и саосећање.

Тенис 17.07.2015 | 00:00

То није инстиктивна емотивна реакција када неко управо освоји свој девети Грен слем и у џеп стави 1,8 милиона фунти.

Али Федерер је краљ Централног терена, а човек који га скине са престола мора носити терет, што је неизбежно, исто колико је и неправедно.

У недељу је 33-годишњи Федерер, седмоструки шампион на овој подлози, имао подршку сваког човека, жене и елегантно обученог гледаоца, у покушају да порази противника, али и године.

То је оставило Ђоковића, крунисаног шампиона и првог рекета света, као најусамљенијег човека у источном Лондону и хладнокрвног убицу Федерерове бајке и романтичних снова навијача који га обожавају.

Шта може да уради? Он је лош момак који није урадио ништа лоше. Није узео слаткиш од детета, прекинуо Божић или направио џиновски смртоносни ласер и усмерио га ка највећим светским градовима.

Уместо тога, престигао је четворицу легенди на листи Грен слем шампиона – Андреа Агасија, Џимија Конорса, Ивана Лендла и нашег драгог Фреда Перија. На највећим турнирима има два трофеја више од Џона Мекинроа, три више од Стефана Едберга и свог тренера Бориса Бекера. Бјерн Борг му је на видику.

И, то је урадио играјући игру без мана – слао је ударце са таквом прецизношћу да је скоро сваки пут подизао креч са линија. Таквом снагом да је човек који уме да скрати простор и углове попут Федерера, био натеран да јури и да се повлачи. Таквом брзином и интензитетом у одбрани да противник мора погодити неколико винера како би освојио један једини поен.

У једном тренутку, када је имао брејк заостатка у трећем сету при резултату 1-1, Роџер је одиграо лоб бекхендом који је изазвао екстазу код оних који су седели на јефтинијим местима. “Ти си геније, Роџер”, зачуло се.

Шта то говори о Ђоковићу, који је победио Федерера у два узастопна вимблдонска финала и освојио четири Грен слем титуле од тренутка када је његов противник узео последњу?

Новак је чудо у добу страховите конкуренције, таленат који није напредовао само током друге половине златних година Роџера Федерера и Рафаела Надала, већ је остао најјачи и када су се нови ривали попут Ендија Марија и Стана Вавринке борили за превласт.

И поред тога, он је окарактерисан као строги негативац у односу на ове китњасте хероје, попут Теренса Стампа у Супермену 2, или као Генерал Ђок, а не Генерал Зод. Још једном је ово била потпуно заслужена победа. Било је очекивано да ће бити неизвесно попут њихових претходних 39 сусрета јер их је пре недеље делила само једна победа, а обојица су имала по шест тријумфа у 12 мечева на Грен слемовима.

То се обистинило – као што је квалитет тениса потврдио њихов статус двојице најбољих тенисера данашњице, тако је и ниво достигао нестваран врхунац у изванредном тај брејку другог сета, у којем је Федерер спасао седам сет лопти и некако изједначио на 1-1.

Али, иако је био егал на семафору, њега није било на терену – није га било увек и разлика није била велика, али је постојала у кључним тренуцима и критичним разменама. У првом сету у којем смо видели да је изгубио предност брејка, Швајцарац је погодио само 59% првог сервиса. У првом делу игре беспрекорног полуфинала са Ендијем Маријем био је на 85 процената. Направио је 11 неизнуђених грешака, наспрам само три Ђоковићеве, као и дуплу сервис грешку на сет лопти.

Основни разлог због којег је почистио Марија у три сета јесте снага првог сервиса. Мари је профитирао у разменама, али њих једноставно није било довољно. Да би победио Новака, морао је да задржи тај ниво – уместо тога се повукао и тај простор је шампион испунио.

Федерер је имао своје шансе, тренутке које би на врхунцу каријере искористио. ‘Брејкнуо’ је млађег момка од себе ‘са нулом’ у шестом гему првог сета, али је онда испустио предност већ у следећем сервис гему, иако се у протеклих 12 дана суочавао са само четири брејк шансе.

Имао је две сет лопте при резултату 6:5. У обе ситуације Ђоковићев сервис се показао непробојним, за разлику од Федереровог који је био ‘фаличан’, баш као и дубина његових форхенда којом је спасао брејк и у другом сету. Роџер је у претходном вимблдонском финалу контролисао темпо. Овога пута, ритернима који су му падали под ноге и ударцима који су га измештали из комфорне зоне замаха, његов тајминг је био поремећен, а аура умањена.

Ђоковић никада не би требало да дозволи да му онакав други сет исклизне. Видевши да се то десило, вратио се још оштрији, производећи брејк лопте у првом и трећем сервис гему противника у трећем сету.

Када је киша накратко почела да пада из тамно сивих облака, то је обећало мало ‘светла’ за Федерера. Када је 2012. године због времена прекинуто финале против Марија у истом тренутку сусрета, он се вратио и освојио наредна два сета за победу. Уместо репризе, Ђоковић, као неко ко је отпоран на срећне завршетке других, потпуно га је затворио.

У том трећем сету освојио је 94% поена на свој сервис, а у четвром је са лакоћом одузео сервис противнику, забележивши 12 винера. Добио је скоро половину поена у гемовима Федерера, враћајући га позади, шетајући га са једног на други крај терена.

До краја, 35 грешака испало је са Федереровог беспрекорног рекета, оставивши га збуњеног и без старог чаробњаштва. Ђоковићева снага је била толика да је Федерер у готово сваком поену морао да трчи најмање метар више од млађег противника. Није изгледао као најстарији играч који се нашао у вимблдонском финалу после 41 године, никада и неће, али прави верници су знали, иако су се надали још једном, последњем чуду.

Жалост не би требало да траје још дуго. Ђоковић заслужује више.

У годинама које долазе ће и добити.

Овим речима је Том Фордајс, новинар Би-Би-Сија, описао је атмосферу на Централном терену Вимблдона током и после финала.

Вероватно, ништа више не треба додати...