Брзо, кратко, болно... Није Звезда ни за Азију!

Поразом у Алматију (1:2) црвено-бели се на тужан начин опростили од Европе.

Фудбал 10.07.2015 | 17:20

Нада фудбалера Црвене звезде да могу да се пласирају у наредну рунду квалификација за Лигу Европе истопила се као коцкица леда на казахстанском сунцу! После београдског минуса уверавали су ученици Миодрага Грофа Божовића да ће деловати много боље у Алматију, али је то поново била дефектна игра са више минуса него плусева. Чак и ако у мају буду пришили шампионске шиљеле историја ће ову генерацију Црвене звезде памтити као губитнике на важном историјском форнту. "Погинули" су, испаљујући тек повремено понеки метак, а то је за овакав лимитирани, али посложени Каират било мало. Најтрофејнији српски клуб опростио се дуплим поразом од међународне сцене и уписао још једну рецку под вињетом бламантних наступа у Европи: Каират - Црвена звезда 2:1.

Попуцале кристалне нити Миодраг Божовић за седам дана није успео да сакупи у своју ауторитативну шаку. Одбрана Црвене звезде пуцала је као јефтино одрађена брана под бујицом воде после сваког иоле озбиљнијег напада ученика Владимира Вајса.

Бушно је било и по боковима, и по централи, а да ће мајмун окренути задњицу нашем вицешампиону у далеком Алматију било је јасно после страховите бомбе Саше Стојановића у 22. минуту која је завршила на пречки. Има једна озбиљна лекција коју би сви Божовићеви адути морали да ставе у пртљаг за Београд. Звезда може да изгуби, али никада не сме да се преда. Бар ту светлу традицију коју су им славни претходници оставили у аманет могу да испоштују јер све после водећег гола Каирата било је јако бизарно и тужно... Навијачи Каирата у тоталној еуфорији гледају како ће њихов клуб до ногу потући бившег светског шампиона, можда наивно верујући да су Гоу и Исламхан некакви фудбалски мајстори који могу да играју где хоће. Поменути двојац домаћих поред неспремних црвено-белих изгледао је као тандем јаких дечака који су прерано завршили са пубертетом и сада се поигравају са нејаким петацима.

Можда Каират неће бити никада клуб каквом тежи пребогати газда, али чак и лаику би било јасно да казахстански представник има озбиљног тренера на клупи. Словак Владимир Вајс поново је желео да ухвати Божовића и његове јуришнике у класичну фудбалсу мишоловку, давајући им лопту у ноге. Вашарска атмосфера на Националном стадиону није утихнула, нити су домаће мажореткиње скинуле народну ношњу, а Гоу је могао да заврши оно што је започео у Београду. Опет је комплетна одбрана црвено-белих пукла као бижутерија на танком концу после дубинске лопте, интернационалац из Обале Слоноваче је провозао Мбођа и Рендулића, али шутирао изнад гола. Добио је Божовић мирноћу са Стојановићем у маневру, могућност да црвено-бели лако пробију први одбрамбени блок Каирата, али офанзивна партија црвено-белих није нити смрдела, нит мирисала. Нападач Јовић је био добро чуван, а добар шут Катаија у 15. минуту тренер Миодраг Божовић је пропратио савијајући и онако болна леђа.

Није се домаћин обазирао на поглед с неба, знајући да одбрана Црвене звезде која је први пут играла заједно мора да поклекне. Провоцирајући контре дочекали су 30. минут и погодак Исламхана после доброг дуплог паса.

Вриштала је домаћа публика, жуто-црни барјаци су подигнути у вис, док је официјални спикер са испруженом руком попут Алена Ширера у магновењу славио водећи гол. Тотални колапс и умирање нада за малобројне Србе на трибинама здања у Каирату... Период зоне сумрака наставио се почетком другог дела: Куат је овога пута преварио Рајковића, а навијачи мексичким таласима подгревали су атмосферу, видевши да је Звезда раскрављена, немоћна и на коленима...

Остало није било ни важно. Не, земља се није отворила да навијачи Црвене звезде пропадну у њу од стида.

А и онај погодак Савићевића из непостојећег пенала после свега је заиста излишно и помињати, баш као и зицер Јовића у последњим секундама меча...