Како изгледа један дан у надници?

Берба малина је последњих неколико година најтраженији посао.

Србија 04.07.2015 | 11:32

Велика је понуда и потражња, а цена и наднице мале. Ако је према спекулацијама ове године килограм малина – 100 динара, а целодневна берба – 1500 динара, поставља се логично питање – да ли се уопште исплати брање малина код других?

Да бисмо се уверили да ли је заиста истина да је за мукотрпан рад од 12 сати дневно, на највећем сунцу, дневница 1500 динара одлучили смо да посетимо нека од великих сеоских имања.

И ево како смо се провели:

– Тражила сам посао у околини Ариља, селима Ивањице и Ужица. Цена за коју бих радила је 3.500 или 4.000 динара. Људи су ми говорили да “нема шансе” и да толико не могу ни да зараде они који беру малине годинама, али сам самоуверено кренула да то и проверим.

Када се запутите златиборским крајем, кроз ливаде и поља свуда су редови засађених малина… Како и сами мештани кажу од тога живе, целе године је обрађују, сређују, берба почне већ крајем јуна и траје више од месец дана.

Србија је пољопривредна земља, а узгајање малина постао је уносан бизнис од кога они који се озбиљно баве тим послом зараде и хиљаде евра.

Али када треба да плате радницима, како смко се и сами уверили, ту се штекају… Ту су изговори, колико их кошта твој смештај и храна, и Бог те пита шта све не…

Напослетку твоја назови реална зарада за један дан изађе 1500-2000 динара.

– Добар дан, ја бих да се пријавим да берем малине, ако нисте већ нашли раднике, пошто је берба већ почела – преко ограде питам средовечну жену за коју су ми успут рекли да има велики малињак и да јој требају радници.

– Јеси брала кад малине, кол’ко можеш да набереш? – уз усиљени поглед пита она.

– Могу доста – кажем, а молим бога да ме не пита колико гајбица, колико килограма, јер сам дошла само у извидницу.

– Па не знам, дођи онда следеће недеље, па ћемо видети – одмеравајући ме одговори Ариљанка, питајући ме шта студирам и одакле сам.

Избегавајући те одговоре, брже боље упитам:

– А колико се плаћа, која је дневница?

– Па, за колико би радила, ми обично дајемо 1500 динара, смештај и храна су обезбеђени – нормалним тоном одговара она као да је рекла: “Дајем ти 1500 динара да бројиш редове”.

– Молим?! Шта 1500 динара?! – запањено одговарам – па знате ли ви колико се ту ради за те паре, увлачим се у шибље и грање, црвене руке од малина?

– Па тако је, тако сви беру! Мене само твој смештај и храна коштају 2500 динара… Ја не могу да ти дам више од тога, па ти види – одговара ми слежући раменима.

– Знате како, ја бих радила за око 4.000. Толико ми треба за живот и да купим себи нешто од толиког мукотрпног рада – кренем да је убеђујем.

– Молим, 4000? Па, толико ни хладњачари не могу да зараде, не береш дуван женска главо – шокирано ме гледа колико тражим.

– Па, ја мислим да толико радници треба да имају, ту се ради на температури од 30 степени под отвореним небом, цео дан, добијеш опекотине од сунца – настављам ја своје, она клима главом, па одмахује и на крају не договоримо ништа.

Радити за 1500 динара, цео дан, не иде ми у главу. Па за те паре могу да радим промоције у маркету, четири сата и Бог да ме види. Успут сам обишла неке куће у Ариљу. Неки су ми се смејали, а неки су кренули да изводе рачуницу за моју дневницу:

– Па млада, није то тако лако. Цена по набраном килограму је 25 динара, па ти помножи и подели. Ако хоћеш 4000 динара ти би морала да набереш око 100 килограма, што је неизводљиво сваки дан. Пробај ти, али брзо ћеш да одустанеш од те идеје – са осмехом ме саветују стари искусни малинари.

А брдовит крај, куће једна до друге начичкане, са друге стране огромне пољане. Али зарада премала – где наћи више. Помислила сам да нећу нигде наћи ни преко 2000 дневницу, али ето, кад се најмање надаш, убодеш.

Та кућа је права вила у целом Ариљском насељу. Свратим ја по наговору комшија, кажу да добро плаћају, и имају хектаре у малинама.

А људи гостољубиви и насмејани. Испричам им ја да ми треба сезонски посао, да ми брање малина изгледа најбоље решење, али да нећу да берем за 1.500 динара. и кажем цену која би била реална.

– Дакле, ја бих дневницу 3.500-4.000 за један радни дан – кажем одлучно, ишчекујући његову реакцију, а он се мало протрља по глави и сложи се.

– Па, добро, ми толико и плаћамо раднике, велики је малињак, али мораш добро да береш за ту дневницу – са осмехом ми се обрати млађи човек и потапша ме по рамену – А сада ајде да одемо до малињака, да видиш како то изгледа, колима је 15 минута одавде.

Успут причамо о берби, колико је захтеван посао…

Миодраг, има малине већ 15 година, стално их је проширивао, тако да сада када је берба има и десет запослених радника, који раде за дневницу. Бере понекад и његова породица, али поред свих обавеза на имању, немају пуно времена.

– Ја плаћам раднике више од других овде, они су задовољни и беру како треба. Добро зарадим на крају бербе, и радници ме коштају доста, али макар знам да смо сваку малину обрали и ставили у гајбицу – задовољно завршава разговор.

А онда смо стигли на одредиште.

Мом шоку није било краја! Па, људи ви не знате шта је то!!! То су редови дугачки 50 метара, а кад погледате са дна њиве, малињак иде у бесконачност. Да не помињем 100 степени и бубе које зује на све стране.

Гледам малинаре, а њих по четворо у реду, са шеширима, препланули од сунца и беру… Вероватно им је само црвено пред очима.

– Па овај рад треба да буде плаћен 50 евра! Брање од ране зоре, па све до мрака је физички тешко издржати – мислим се у себи, а истовремено се дивим људима који издржавају такав темпо.

А шта ме чека, нећу ни да замишљам…

Извор: Телеграф.рс