Шарени и Теги - 20 година касније...

"Па и то што кажете, да ли сам био цар или будала. Па пишите будала", одговорио је Тегелтија кроз смех. Ми нашим коментарима не можемо ништа да променимо", рекао је Шаренац.

Кошарка 03.07.2015 | 23:40

Европско првенство 1995. године је осим златне медаље и велике радости Србији, а тадашњој Југославији, донело још две звезде, али медијске, који су сада на телевизији малтене синоним за кошарку – Слободан Шаренац са Радиотелевизије Србије и Владан Тегелтија са СОС Канала.

Обојица су били млади и тек су тражили свој пут у новинарству. Шаренац поред легенди на државној телевизији, а Тегелтија на новој спортској телевизији, са жељом да ради нешто другачије. Обојица су више него успели у томе.

Глас Шаренца постао је практично неодвојив од свих репрезентативних успеха с краја 20. и почетка 21. века, а сви љубитељи кошарке су после тих преноса "окретали" СОС да виде Тегелтијине снимке из свлачионица, ходника и аутобуса.

Обојица ових новинара пренели су агенцији Бета своја сећања на то такмичење, које их је, сваког на свој начин, лансирало у орбиту.

"Много ме хватају и емоције и успомене, јако сам носталгичан. СОС је почео да ради 22. маја, а 21. јуна је почело првенство. Имао сам 26 година и то ми је био први задатак. Па још санкције, сналажење за пут...Хтели смо само да радимо нешто другачије", рекао је Тегелтија.

И његове репортаже јесу биле сасвим другачије. Од снимака из аутобуса и шаљења са играчима Југославије, али и покушаја да се разговара са репрезентативцима Хрватске, пошто је то тада због рата било немогуће.

Тегелтија је, међутим, ипак успео да дође до Аријана Комазеца, али се представио као хрватски новинар и у репортажи су гледаоци могли да га чују како покушава да имитира хрватски акценат, што је нешто што до тада није било виђано на телевизијама и што је изазивало неверицу, смех, али и неко поштовање.

"Па и то што кажете, да ли сам био цар или будала. Па пишите будала", одговорио је Тегелтија кроз смех.

"Ми смо хтели да радимо другачије, да правимо репортаже какве нису могле да се виде и то је био део тога", додао је он.

Један од најпознатијих телевизијских снимака ван утакмице са тог првенства била је и репортажа из аутобуса, на коме се играчи шале, али је Тегелтија казао да тај снимак није био прави одраз ствари.

"Ма то је била лудачка срећа. Прво су нас пустили да идемо у аутобус, а онда је било тих шест-седам минута зезања у круг што смо снимили и од чега је настао тај чувени снимак, али све пре и после тога је било мирно и била је тишина. Ја нисам био овде на дочеку, остао сам дуже, баш као и Ђорђевић, чија вереница је тада бирала венчанице за свадбу. И даље ми је то најдраже такмичење", рекао је Тегелтија.

Шаренац је годинама пре тога радио кошарку на тадашњем Трећем каналу, да би 1993. прешао у спортску редакцију, а Атина 1995. му је било прво велико такмичење са лица места.

"Шансу ми је дао Марко Марковић. Одрадио сам и квалификације у Бугарској и то ми је први пренос наше репрезентације. Али, ово Европско првенство је у доброј мери обележило мој телевизијски живот...Сада када слушам то, жао ми је што ми је што сам сувише држао ствари под контролом и нисам хтео да се опустим. Плашио се да неко не помисли да нисам за тај посао. Био сам доста стидљив, иако сам знао више. После не само да је дошло до опуштања, него сам показао какав заиста јесам", рекао је Шаренац.

Он је тада такође био у својим двадесетим годинама и био је један од најмлађих новинара на шампионату, и најмлађи у спортској редакцији РТС-а.

"Био сам 'руки' у тој бранши и све ми је било изузетно велико и много и велики изазов. Никада нисам имао трему и нисам осећао притисак током коментарисања, јер сам пет година раније почео да коментаришем на Трећем каналу. Али... Заледио сам се када су ми колеге у прес центру пренеле колико људи има по градовима Србије, да се слави... Ја сам тек онда схватио колико људи је мене слушало. Зоран Радовић је радио са мном, коме дугујем захвалност што је то прихватио и надам се да смо гледаоцима улепшали преносе", рекао је Шаренац.

Овај живописни коментатор РТС-а унео је у живе преносе оно што сви љубитељи спорта скоро увек осећају, такозвано "малерисање". То се у спорту обично одражава тако што се наглас говори супротно од онога што се жели. Као, на пример, када желите да неко промаши слободно бацање кажете "он је одличан извођач слободних бацања".

"Хаха, сећам се тога, Џермејн О'Нил и Индијанаполис 2002. Није то бајање, то је више неко веровање да не 'баксузирам' наше, а 'избаксузирам' противника. Мада, људи ми говоре да сам 'талија' кад побеђујемо, а 'малер' када губимо, иако то нема везе јер је све на играчима на терену. Ми нашим коментарима не можемо ништа да променимо", рекао је Шаренац.

Он је тада од анонимуса постао препознатиљиво име, а онда и звезда, коју су познавали сви из света кошарке.

"Ја сам један од ретких који нема слику са неким кошаркашем направљену наменски. Играо сам кошарку око 15 година и ово ми је био прелазак са једног на други ниво, а искуство играња ми је значило да урадим нешто другачије. Нисам хтео да набрајам поене и именујем стрелце, већ сам хтео да покушам да објасним људима шта гледају, барем оно мало што ја знам", рекао је Шаренац.

У последњих 20 година појавили су се многи врхунски кошаркашки новинари, а Шаренац и Тегелтија су постали средња генерација и стекли статус легенди. Упркос великој популарности и инстант препознатљивости у Србији и региону, нико од њих никада није желео да напушта кућу у којој ради, из различитих разлога.

"Пуно су ме пута питали зашто не идем са РТС-а на неку другу телевизију, где зарађују више новца, јер су нама мање плате него на другим телевизијама, мање и од плата у другим јавним пословима, али... ово што сам доживео 20 година уназад... нема тих пара које то могу да купе. Не знам где бих ишао, јер ово нема цену. Мада, проклет је наш посао, спортских новинара, јер зависи од успеха спортиста, а и нас са њима", прича Шаренац.

Тегелтијин мотив нешто је другачији, али је исто снажан.

"Нигде нисам хтео да идем јер нигде не бих имао ту слободу рада. Сви други заћуте кад им се каже да заћуте и нигде не можете да радите како желите. Што посебно важи од 2000. године, мада је и пре тога било притисака. Такође, у СОС-у никад немаш дневнице, али се сам потрудиш да продаш емисију и нађеш спонзоре да одеш, а не да чекаш на милост и немилост неког другог", рекао је Тегелтија.