''Атињани'': 1995. је била више од медаље!

Кошаркаши који су 1995. године у Атини освојили злато сложни су у оцени да им је тај трофеј најдражи у каријери, као и да свима представља више од медаље.

Кошарка 03.07.2015 | 17:40

Србија је на ЕП отишла након три године паузе од свих спортова због санкција Уједињених Нација, тим окупљен на брзину до Атини је стигао преко квалификација.

Сјајним играма тим Дуде Ивковића освојио је злато, што је људима у тадашњој Југославији била вероватно и прва лепа ствар од почетка ратова.

Играче је на аеродрому дочекало више хиљада људи, затим је аутобус пратило много аутомобила, да би се на балкону испред скупштине града окупило више десетина хиљада грађана.

"Нисам сигуран да ли је заиста ико од нас тада имао праву слику шта смо урадили. Мислим да нисмо били свесни, нити смо очекивали дочек. Били смо фокусирани на игру. Сада, 20 година касније тек видим како је то изгледало и колико је то људима било значајно", рекао је капитен тог тима Жарко Паспаљ новинарима.

Тада је опевана песма "сад си уз'о трофеј, Паспаље" (уз варијацију "узео си трофеј, Паспаље"), која је тада постала стандардна у мелодији и стиху за све капитене, само са, наравно, замењеним именима играча.

"Ма, могла је и нека боља песма да буде, али песма је стварно најмање важна. Јесте, тачно је да је наша генерација почела са дочецима и драго ми је због тога. Ко год да је измислио балкон, хвала му", рекао је Паспаљ.

Даниловић: "Закуцавање" је стално ту

Један од најбољих играча тог тима и Европе својевремено био је Предраг Даниловић, који је традиционално уздржан у комуникацији са новинарима, али сада се мало отворио.

"Хватају ме емоције и носталгија и драго ми је да смо се сви још једном окупили. Жао ми је што нису сви дошли, јер је то било више од медаље. Емоције сада су ми исте као онда приликом оног дочека. Ми смо тада као тим били испред свог времена и били смо најбољи у својим клубовима, и то је била наша велика предност", рекао је Даниловић.

Садашњи председник Партизана био је један од најбољих играча и технички, на оба краја терена, а гледање његових утакмица биле су право уживање за све љубитеље кошарке. Упркос свему томе, његов заштитни знак остало је закуцавање преко центра Литваније у финалу, Арвидаса Сабониса, који је 20 центиметара виши од њега. Даниловић се након тренутка оклевања на питање да одговори како се осећао тада, што је вероватно питање на које је највише одговарао у ових 20 година, широко насмејао.

"Ма, наравно да ми значи то закуцавање, како да ми не значи. А немам шта да се сећам и присећам јер је стално ту, има га на интернету, ви медији га често приказујете, а и моја деца сад кад одрастају, гледам старе утакмице са њима", рекао је Даниловић.

Ђорђевић: Подсећате нас колико смо матори

Херој финала био је садашњи селектор Александар Ђорђевић, који је у тој утакмици постигао 41 поен, што су у среду увече могли да виде сви у репризи те утакмице.

"Нисам гледао репризу, али има те утакмице на Јутјубу. Моје ћерке сада постају старије и откривају како смо играли, а ту сте и ви новинари да стално пишете о годишњицама и подсећате нас колико смо матори", рекао је Ђорђевић.

Он тада није био на балкону, јер се спремао за свадбу.

"Јесте ми мало жао са једне стране, али су ме ипак спречиле важније ствари, тако да не жалим што нисам био на дочеку", рекао је Ђорђевић.

Он је већи део времена разговора с новинарима провео причајући о Европском првенству у септембру, али је на крају говорио и о Панатинаикосу, који је прошле недеље преузео, иако се током сезоне могло чути да су га тражили и други велики европски клубови.

"Нас су велики тренери, укључујући и Дуду Ивковића, саветовали да не преузимамо клубове у току сезоне, тако да нисам то желео. Сачекао сам пуну годину и одлучио да прихватим понуду. Панатинаикос је велико, историјско име у коме је Жељко Обрадовић оставио безгранични траг. Имао сам у уговору клаузулу да могу да преузмем клуб, а репрезентација неће трпети. Све смо доле средили, остао нам је још један састанак да завршимо са детаљима о почетку сезоне без мене. Вратио ми се тај 'црв', поново ме ухватила страст за радом", рекао је Ђорђевић.

Ребрача: Као да је јуче било

Новинари су имали прилику и да се виде са "бананаменом" Жељком Ребрачом, који је 1995. тек почињао каријеру, да би 1998. године био најбољи играч Светског првенства, а онда отишао и у НБА.

"Као да је јуче било! Просто не могу да верујем да је прошло 20 година. Много ми је значило то првенство, дало ми је мотив да радим још више. Тада сам ушао у генерације старијих играча и са њима смо побеђивали, а после сам се трудио да радим још боље да видимо да можемо да побеђујемо и без њих", рекао је Ребрача.

Репрезентација је после паузе поново на победничким стазама и навијачи сада имају право да се надају медаљама.

"Чуо сам се прошле године са Салетом (селектор Ђорђевић) и рекао сам му да ми се чини да је успео да на ове садашње играче пренесе атмосферу какву смо ми имали. Добро, и другачије је време, сада су некако асоцијални и гледају сви у те телефоне, а ми их нисмо имали. Углавном, Сале ради сјајан посао", рекао је Ребрача.

Он се тренутно бави приватним бизнисом, али је казао да му понекад недостаје кошарка.

"Недостаје ми понекад кошарка и размишљао сам некада да се активирам, да пренесем неко знање, али не бих волео да се истрошим после неколико месеци. Вратио бих се у некој доброј функцији, али не као тренер, нисам за то", рекао је Ребрача.

Томашевић: Живео сам за ову ноћ

Овај догађај заједнички су организовали Кошаркашки савез Србије и скупштина града. Главни организатор из КСС-а био је Дејан Томашевић, најмлађи играч тог тима.

"Ја сам живео за ову ноћ, спремали смо ово месец дана, а сад су емоције појачане после великог успеха кошаркашица и после решења статуса АБА лиге. Мени ово много значи. Ја сам те 1995. године први пут играо за репрезентацију, пошто сам касно почео да тренирам кошарку и пропустио сам играње за оне млађе узрасте. Било ми је јако, јако чудно. Прве такмичарске утакмице, па прво четвртфинале, па полуфинале, па финале, па победничко постоље. Много ми је значило то такмичење", рекао је Томашевић.

"Синоћ је била реприза тог финала и деца ме питају да ли ми је то најдраже такмичење. Јесте, без икакве сумње, иако нисам одиграо ниједан секунд. Сви од нас су после освајали много и са репрезентацијом и са клубовима, али ово има посебно значење", рекао је Томашевић.

Председник КСС Драган Ђилас је рекао да се често заборавља да је Србија земља кошарке, и да се успеси ређају. Он је 1992. године био један од вођа студентског протеста против Слободана Милошевића, а до 1995. је престао да се бави политиком.

Те године је градоначелник био Небојша Човић, тада члан СПС-а, а после и председник КСЈ. Србија је тада била оштро политички подељена, а у то време још су трајали ратови.

"Знам шта хоћете да ме питате. Ово је нешто што уједињује Србију и што је тада ујединило Србију. Сви смо се радовали спорту. Јесам водио студентски протест 1992, али сам те 1995. године био у Атини и гледао сам утакмицу. Занимљиво је да је тада у Атини био и садашњи председник владе, иако се нисмо познавали. Ма нисам тада могао да замислим ни да ћу се бавити политиком, нити да ћу бити у спорту, али ево. На срећу, политике више нема, али је кошарка остала", рекао је Ђилас.

Играчи, чланови стручног штаба и функционери изашли су потом на балкон, на коме их је поздравило више хиљада људи, а одржан је и културно уметнички програм.

Жарко Паспаљ је током званичне церемоније изнео предлог да 2. јул постане дан кошарке.