Анализа: Карлос Тевез - то не бира памет него срце!

Није умео да лаже ни када му је, имао је свега десет месеци, на врат пала кључала вода из чајника његове маме, оставивши му дубоке ране дуж читавог врата.

Фудбал 02.07.2015 | 23:40

Тај луди, луди дан познат је и као финале прелазног рока. То је празник чији се датум понекад мења, али је суштина иста: у славу бога Мамона, чувара новца и похлепе, агенти, менаџери, тренери и фудбалери пред циркусом успаљене масе изводе највећа чаробњаштва. Ваљају се милиони, шаљу мејлови, авиони лете с краја на крај Земљине кугле...

Слика је настала у источном Лондону, свега неколико тренутака након што се пронела вест која је чак и за волшебни крај прелазног рока звучала нестварно и претерано. Вест Хем Јунајтед, поносни клуб са докова Темзе, храбри финалиста поражен у финалу ФА купа маја 2006. од Ливерпула, након Џерардове минијатуре с пола терена и пенала који, када Ливерпул игра, углавном нису лутрија, саопштио је да је у своје редове довео Хавијера Маскерана и Карлоса Тевеза, најтраженији млади тандем светског фудбала, Аргентинце са сумњивом хипотеком Кије Јорабчијана.

Мајстори који су сезону раније натерали земљу фудбала да их заволи и аплаудира им – а Бразилаца који воле Аргентинце иначе има тачно онолико колико и Бразилаца који ће рећи да је Марадона бољи од Пелеа, и тај број бесконачно тежи коначној нули – Тевез и Маскерано насмејано позирају у новим дресовима испред Аптон Парка.

Али нешто није у реду. Неравни зуби енергичног нападача, коме се још док је гулио прве крампоне у својој Боки, доминирају фотографијом, али превише је грча на лицу за једног момка који је, макар на папиру, остварио сан свих дечкића што јуре за лоптом у Латинској Америци, докопавши се Европе, новца, славе.
„Шта ћу ја овде?“, то се чита у његовим празњикавим очима.

Хавијер изгледа смиреније, спреман – као и увек у каријери – да испуни све задатке и да одигра улогу која му је наметнута, али Карлитос није срећан. А он никада није умео да лаже ни да се претвара.

Није умео да лаже ни када му је, имао је свега десет месеци, на врат пала кључала вода из чајника његове маме, оставивши му дубоке ране дуж читавог врата; председник Боке и његов најважнији тренер Карлос Бјанки (мада ће у Тевезовом срцу заувек постојати само једно тренерско име: Рамон Мадони, учитељ првих „професионалних“ фудбалских корака), одушевљени оним што је малени дрипац показивао у тандему са Марселом Делгадом, преклињали су га да иде на операцију и среди изглед, али Тевез би знао да би то била лаж.

А једина лаж на коју је пристао била је промена презимена, као дуг оцу који је преминуо и тетки која га је одгајила.

Није умео да се претвара ни да је све у реду када би погледао кроз прозор своје куће у бариосу названом Фуерте Апацхе, одвратној насеобини Сијудаделе за коју је Бронкс био хотел са пет звездица и црвеним сагом, насеобини коју је подигао, како би истребио сиромашне и оградио их, диктатор Хуан Карлос Онганија, један од многих генерала који би макар накратко успевали да завладају Аргентином немирних шездесетих, седамдесетих, осамдесетих година.

Карлос је преко дана по испуцалом асфалту дриблао много старије момке од себе, али када би се на „Тврђаву Апача“ спустио мрак, на улице је излазио само онај који свој живот не цени више од стотињак пезоса.

У полумраку собе, можете и то да замислите, дечак са стравичним ожиљком на телу слушао је радио-преносе Светског првенства 1990. и упијао сваки Марадонин потез. На радију је све звучало чак и лепше и вратоломније него што је било у стварности, и сваког наредног дана, дечак тршаве косе и зуба сломљених у безазленој дечјој тучи – ако су такве у опасном предграђу Буенос Ајреса уопште постојале – пролазио би да вежба Дијегове штосове, поред типова који би му нудили дрогу, да је проба и(ли) да је дилује.

Карлос је знао да би и дрога била лаж. Да би преварио и живот и Свевишњег, који му је подарио хитрину, могућност да постане вечити љубавник лопте и да у њој нађе спас.

Његови вршњаци боље су баратали ножевима и пиштољима него наливпером и дрвеним бојицама; он је изабрао оружје које непажљивог може да убије, а вредном, покорном или макар само таличном, да донесе срећу и нови, лепши живот.

Сва та искреност видела се и у његовом фудбалу, сви детаљи одрастања у Сијудадели утиснути су попут жига у његов стил игре. Хитар и окретан, какав си морао да будеш ако си мислио дочекати пунолетство на улици; жељан, нестрпљив и грабежљив, какав си морао да будеш ако си мислио да не останеш гладан; несебичан, какав си морао да будеш ако си мислио да те прихвати екипа; темпераментан и срчан, какав си морао да будеш ако си био Аргентинац.

И како је, онда, момак који је срце носио као еполете, а душу везивао око главе као мараму, могао и да се фолира да може да буде срећан у Вест Хему, клубу о којем није знао ништа, у земљи чији језик није разумео, и о којој су му отац и очеви пријатељи, зидари, грађевинци, молери, причали све најгоре?

Ако Тевезов живот и дотад није био достојан холивудског блокбастера, само би се о саги у Вест Хему, о том лету које ће му променити живот, могао снимити целовечерњи филм. И био би, гарант, „Осмех Карлоса Тевеза“ много успешнији и искренији од „Осмеха Мона Лизе“.

Ђоконду смо ионако сви већ одавно прокљувили...

Велики су они људи који су велики у невољи, велики су они фудбалери који могу да зажмуре и стисну зубе ма шта им је у глави: Карлос Тевез постићи ће гол у последњем колу Премијер лиге 2007. против Манчестер Јунајтеда, спасти Вест Хем испадања и потом две године одиграти за сер Алекса Фергусона, да би прешао преко пута и постао капитен, а потом и прогнаник из Ситија.

Неизбежна су, и тада и данас, била поређења с Леом Месијем, другим љубимцем народа опчињеног фудбалом. Статистички, њих двојица нису у истој лиги, али који још познавалац фудбала, па још и Аргентинац, мари за статистику?

Тевез и Меси дебитовали су на Мундијалу 2006. у оном, нажалост, савршеном дуелу са покојном Србијом и Црном Гором, земљом која је на СП у Немачкој постојала само у имену. У размаку од десет минута крочили су на терен, у размаку од четири дали су голове убогим Србима (и покојем Црногорцу).

Тевез је потом пробао много европских ливада, Меси је остао веран Барселони, али ће само овог првог Аргентинци безусловно волети. Меси је усвојени каталонски син, који понекад заборави своје корене. А Тевез није само Аргентинац, он јесте Аргентина, отелотворење темперамента, надања, бола, страсти и понекад кратковидости те велике (спортске) нације. Месија зато често критикују да не даје довољно себе у светлоплавом дресу, Тевезу опраштају и када се не одазове селектору, и када се, као за Копа Америка 2011. појави дебео, ван форме и као да га је баш брига...

И не знамо да ли би Аргентина пропустила шансу миленијума – да баш у Бразилу постане светски првак – да је селектор Сабеља попустио под народним притиском и уврстио Карлоса у експедицију од 23 човека, али би сасвим сигурно играли много боље и срчаније... И имали би некога да преузме одговорност, као што је за викенд имао Тата Мартино у овој дугачкој серији пенала на првенству Јужне Америке, против Колумбије.

Све те ствари – и кметски однос с Јорабчијаном, и година дана у Вест Хему, свађе са Манчинијем и Пелегринијем, и шушкања о трансферима, и прогон из репрезентације, и изостанак са Мундијала после савршене сезоне у Јувентусу, и притисак да испуни давно Ел Пибеово предсказање да ће баш он бити његов наследник – утицале су на то да Карлос Тевез никада до краја не буде срећан.

Најближе је томе заиста и био у Торину, који га је прихватио раширених руку, утрапивши му своју „десетку“, натопљену знојем Мишела Платинија, Роберта Бађа и Алесандра дел Пјера.

Тек у црно-белом дресу Тевез ће почети да се редовно и искрено смеје, а Макс Алегри даће му слободу да игра у којем год жели ћошку терена.

Карлосов ентузијазам, скупа са мајсторијама Пирла, индустријализмом Видала, енергијом Погбе, смиреношћу Буфона, биће тајанствени састојак феел-гоод фактора који ће исписати најдивнију страницу у новијој историји Јувентуса (чак и упркос поразу у Берлину), али Карлос ће и даље, када склопи очи, сањати безбрижност оног дечака који слуша радио пренос.

И у том полусну, знао је и осећао, поново је у плаво-жутом дресу, поново се клања Бомбоњери и она му дарује стојеће овације.

И тада је знао да не сме никада више да дозволи себи тренутак као с краја августа 2006. Тренутак у којем се пита: „Шта ћу ја овде?“

Такво питање сувишно је само када сте на једном месту. Код куће.

Имао је Карлос Тевез у ногама још макар три године врхунског европског фудбала, али код момка који не уме да лаже никада нису бирале ноге, него срце. Његов повратак у Боку, утолико већи после савршене сезоне коју је имао, најлепша је фуснота овогодишњег прелазног рока, без дилеме, без поговора, ма шта год да се деси од данас па до оне финалне светковине у част бога Мамона.

А баш као што су Индијанци истребљени, истражени, протерани у резервате, тако су и играчи попут Апача, који слушају срце, а не зов новца, сведени на минимум.

Нема везе. Утолико су нам, ови ретки, дражи. Утолико су већи.

Фотографије имају тај квалитет да не лажу, макар не тако често и лако као речи. На овој, снимљеној негде 2002. године, све је огољено, искрено и пуно предсказања. Слика је настала на Бомбоњери, свега неколико тренутака пошто је дечак са бројем девет на леђима постигао један од својих првих голова у дресу Боке.

Карлос трчи, и распомамљен и спокојан, трчи раширених руку, осмеха широког као Ла Плата, пуног срца, испуњених снова, лепши него икада упркос оном ожиљку и кривим зубима, знајући да је заувек нашао дом.