Analiza: Karlos Tevez - to ne bira pamet nego srce!

Nije umeo da laže ni kada mu je, imao je svega deset meseci, na vrat pala ključala voda iz čajnika njegove mame, ostavivši mu duboke rane duž čitavog vrata.

Fudbal 02.07.2015 | 23:40

Taj ludi, ludi dan poznat je i kao finale prelaznog roka. To je praznik čiji se datum ponekad menja, ali je suština ista: u slavu boga Mamona, čuvara novca i pohlepe, agenti, menadžeri, treneri i fudbaleri pred cirkusom uspaljene mase izvode najveća čarobnjaštva. Valjaju se milioni, šalju mejlovi, avioni lete s kraja na kraj Zemljine kugle...

Slika je nastala u istočnom Londonu, svega nekoliko trenutaka nakon što se pronela vest koja je čak i za volšebni kraj prelaznog roka zvučala nestvarno i preterano. Vest Hem Junajted, ponosni klub sa dokova Temze, hrabri finalista poražen u finalu FA kupa maja 2006. od Liverpula, nakon Džerardove minijature s pola terena i penala koji, kada Liverpul igra, uglavnom nisu lutrija, saopštio je da je u svoje redove doveo Havijera Maskerana i Karlosa Teveza, najtraženiji mladi tandem svetskog fudbala, Argentince sa sumnjivom hipotekom Kije Jorabčijana.

Majstori koji su sezonu ranije naterali zemlju fudbala da ih zavoli i aplaudira im – a Brazilaca koji vole Argentince inače ima tačno onoliko koliko i Brazilaca koji će reći da je Maradona bolji od Pelea, i taj broj beskonačno teži konačnoj nuli – Tevez i Maskerano nasmejano poziraju u novim dresovima ispred Apton Parka.

Ali nešto nije u redu. Neravni zubi energičnog napadača, kome se još dok je gulio prve krampone u svojoj Boki, dominiraju fotografijom, ali previše je grča na licu za jednog momka koji je, makar na papiru, ostvario san svih dečkića što jure za loptom u Latinskoj Americi, dokopavši se Evrope, novca, slave.
„Šta ću ja ovde?“, to se čita u njegovim praznjikavim očima.

Havijer izgleda smirenije, spreman – kao i uvek u karijeri – da ispuni sve zadatke i da odigra ulogu koja mu je nametnuta, ali Karlitos nije srećan. A on nikada nije umeo da laže ni da se pretvara.

Nije umeo da laže ni kada mu je, imao je svega deset meseci, na vrat pala ključala voda iz čajnika njegove mame, ostavivši mu duboke rane duž čitavog vrata; predsednik Boke i njegov najvažniji trener Karlos Bjanki (mada će u Tevezovom srcu zauvek postojati samo jedno trenersko ime: Ramon Madoni, učitelj prvih „profesionalnih“ fudbalskih koraka), oduševljeni onim što je maleni dripac pokazivao u tandemu sa Marselom Delgadom, preklinjali su ga da ide na operaciju i sredi izgled, ali Tevez bi znao da bi to bila laž.

A jedina laž na koju je pristao bila je promena prezimena, kao dug ocu koji je preminuo i tetki koja ga je odgajila.

Nije umeo da se pretvara ni da je sve u redu kada bi pogledao kroz prozor svoje kuće u bariosu nazvanom Fuerte Apache, odvratnoj naseobini Sijudadele za koju je Bronks bio hotel sa pet zvezdica i crvenim sagom, naseobini koju je podigao, kako bi istrebio siromašne i ogradio ih, diktator Huan Karlos Onganija, jedan od mnogih generala koji bi makar nakratko uspevali da zavladaju Argentinom nemirnih šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina.

Karlos je preko dana po ispucalom asfaltu driblao mnogo starije momke od sebe, ali kada bi se na „Tvrđavu Apača“ spustio mrak, na ulice je izlazio samo onaj koji svoj život ne ceni više od stotinjak pezosa.

U polumraku sobe, možete i to da zamislite, dečak sa stravičnim ožiljkom na telu slušao je radio-prenose Svetskog prvenstva 1990. i upijao svaki Maradonin potez. Na radiju je sve zvučalo čak i lepše i vratolomnije nego što je bilo u stvarnosti, i svakog narednog dana, dečak tršave kose i zuba slomljenih u bezazlenoj dečjoj tuči – ako su takve u opasnom predgrađu Buenos Ajresa uopšte postojale – prolazio bi da vežba Dijegove štosove, pored tipova koji bi mu nudili drogu, da je proba i(li) da je diluje.

Karlos je znao da bi i droga bila laž. Da bi prevario i život i Svevišnjeg, koji mu je podario hitrinu, mogućnost da postane večiti ljubavnik lopte i da u njoj nađe spas.

Njegovi vršnjaci bolje su baratali noževima i pištoljima nego nalivperom i drvenim bojicama; on je izabrao oružje koje nepažljivog može da ubije, a vrednom, pokornom ili makar samo taličnom, da donese sreću i novi, lepši život.

Sva ta iskrenost videla se i u njegovom fudbalu, svi detalji odrastanja u Sijudadeli utisnuti su poput žiga u njegov stil igre. Hitar i okretan, kakav si morao da budeš ako si mislio dočekati punoletstvo na ulici; željan, nestrpljiv i grabežljiv, kakav si morao da budeš ako si mislio da ne ostaneš gladan; nesebičan, kakav si morao da budeš ako si mislio da te prihvati ekipa; temperamentan i srčan, kakav si morao da budeš ako si bio Argentinac.

I kako je, onda, momak koji je srce nosio kao epolete, a dušu vezivao oko glave kao maramu, mogao i da se folira da može da bude srećan u Vest Hemu, klubu o kojem nije znao ništa, u zemlji čiji jezik nije razumeo, i o kojoj su mu otac i očevi prijatelji, zidari, građevinci, moleri, pričali sve najgore?

Ako Tevezov život i dotad nije bio dostojan holivudskog blokbastera, samo bi se o sagi u Vest Hemu, o tom letu koje će mu promeniti život, mogao snimiti celovečernji film. I bio bi, garant, „Osmeh Karlosa Teveza“ mnogo uspešniji i iskreniji od „Osmeha Mona Lize“.

Đokondu smo ionako svi već odavno prokljuvili...

Veliki su oni ljudi koji su veliki u nevolji, veliki su oni fudbaleri koji mogu da zažmure i stisnu zube ma šta im je u glavi: Karlos Tevez postići će gol u poslednjem kolu Premijer lige 2007. protiv Mančester Junajteda, spasti Vest Hem ispadanja i potom dve godine odigrati za ser Aleksa Fergusona, da bi prešao preko puta i postao kapiten, a potom i prognanik iz Sitija.

Neizbežna su, i tada i danas, bila poređenja s Leom Mesijem, drugim ljubimcem naroda opčinjenog fudbalom. Statistički, njih dvojica nisu u istoj ligi, ali koji još poznavalac fudbala, pa još i Argentinac, mari za statistiku?

Tevez i Mesi debitovali su na Mundijalu 2006. u onom, nažalost, savršenom duelu sa pokojnom Srbijom i Crnom Gorom, zemljom koja je na SP u Nemačkoj postojala samo u imenu. U razmaku od deset minuta kročili su na teren, u razmaku od četiri dali su golove ubogim Srbima (i pokojem Crnogorcu).

Tevez je potom probao mnogo evropskih livada, Mesi je ostao veran Barseloni, ali će samo ovog prvog Argentinci bezuslovno voleti. Mesi je usvojeni katalonski sin, koji ponekad zaboravi svoje korene. A Tevez nije samo Argentinac, on jeste Argentina, otelotvorenje temperamenta, nadanja, bola, strasti i ponekad kratkovidosti te velike (sportske) nacije. Mesija zato često kritikuju da ne daje dovoljno sebe u svetloplavom dresu, Tevezu opraštaju i kada se ne odazove selektoru, i kada se, kao za Kopa Amerika 2011. pojavi debeo, van forme i kao da ga je baš briga...

I ne znamo da li bi Argentina propustila šansu milenijuma – da baš u Brazilu postane svetski prvak – da je selektor Sabelja popustio pod narodnim pritiskom i uvrstio Karlosa u ekspediciju od 23 čoveka, ali bi sasvim sigurno igrali mnogo bolje i srčanije... I imali bi nekoga da preuzme odgovornost, kao što je za vikend imao Tata Martino u ovoj dugačkoj seriji penala na prvenstvu Južne Amerike, protiv Kolumbije.

Sve te stvari – i kmetski odnos s Jorabčijanom, i godina dana u Vest Hemu, svađe sa Mančinijem i Pelegrinijem, i šuškanja o transferima, i progon iz reprezentacije, i izostanak sa Mundijala posle savršene sezone u Juventusu, i pritisak da ispuni davno El Pibeovo predskazanje da će baš on biti njegov naslednik – uticale su na to da Karlos Tevez nikada do kraja ne bude srećan.

Najbliže je tome zaista i bio u Torinu, koji ga je prihvatio raširenih ruku, utrapivši mu svoju „desetku“, natopljenu znojem Mišela Platinija, Roberta Bađa i Alesandra del Pjera.

Tek u crno-belom dresu Tevez će početi da se redovno i iskreno smeje, a Maks Alegri daće mu slobodu da igra u kojem god želi ćošku terena.

Karlosov entuzijazam, skupa sa majstorijama Pirla, industrijalizmom Vidala, energijom Pogbe, smirenošću Bufona, biće tajanstveni sastojak feel-good faktora koji će ispisati najdivniju stranicu u novijoj istoriji Juventusa (čak i uprkos porazu u Berlinu), ali Karlos će i dalje, kada sklopi oči, sanjati bezbrižnost onog dečaka koji sluša radio prenos.

I u tom polusnu, znao je i osećao, ponovo je u plavo-žutom dresu, ponovo se klanja Bombonjeri i ona mu daruje stojeće ovacije.

I tada je znao da ne sme nikada više da dozvoli sebi trenutak kao s kraja avgusta 2006. Trenutak u kojem se pita: „Šta ću ja ovde?“

Takvo pitanje suvišno je samo kada ste na jednom mestu. Kod kuće.

Imao je Karlos Tevez u nogama još makar tri godine vrhunskog evropskog fudbala, ali kod momka koji ne ume da laže nikada nisu birale noge, nego srce. Njegov povratak u Boku, utoliko veći posle savršene sezone koju je imao, najlepša je fusnota ovogodišnjeg prelaznog roka, bez dileme, bez pogovora, ma šta god da se desi od danas pa do one finalne svetkovine u čast boga Mamona.

A baš kao što su Indijanci istrebljeni, istraženi, proterani u rezervate, tako su i igrači poput Apača, koji slušaju srce, a ne zov novca, svedeni na minimum.

Nema veze. Utoliko su nam, ovi retki, draži. Utoliko su veći.

Fotografije imaju taj kvalitet da ne lažu, makar ne tako često i lako kao reči. Na ovoj, snimljenoj negde 2002. godine, sve je ogoljeno, iskreno i puno predskazanja. Slika je nastala na Bombonjeri, svega nekoliko trenutaka pošto je dečak sa brojem devet na leđima postigao jedan od svojih prvih golova u dresu Boke.

Karlos trči, i raspomamljen i spokojan, trči raširenih ruku, osmeha širokog kao La Plata, punog srca, ispunjenih snova, lepši nego ikada uprkos onom ožiljku i krivim zubima, znajući da je zauvek našao dom.